Svakog 31. decembra, šest godina unazad, napišem sebi pismo koje otvorim istog datuma 365 dana kasnije.
Pisma obično sadrže osvrt na proteklu godinu, a retko i novogodišnje odluke. One novogodišnje odluke koje nikada nisam pokušala ispuniti, misleći da je dovoljno što sam se setla da ih stavim na papir.
Pre nekoliko dana, nepomično sam stajala u mestu i gledala se u ogledala koja se prostiru preko čitavog zida moje sobe. Okružena rojevima ukrasnih leptira pomislila sam: ''Uvek sam govorila da ću onog dana, kada dobrovoljno obučem haljinu, znati da mi je dosadno u životu. Znači, danas je taj dan.''
Poslednji 31. decembar je prošao u lošijem raspoloženju nego inače. Svi prijatelji su negde daleko, svojom ili tuđom voljom. Sneg nas je zaboravio ove zime. Na ulicama se samo primećuje buka koju stvara ono što ljudi zovu 'petarde', ono u čemu ja ne vidim ni trunku smisla, pogotovo ne u nečijem kontejneru.
Još uvek pokušavam da se setim koje misli su mi bile u glavi onog momenta kada sam odlučila da obučem haljinu za novogodišnju noć. Ne mogu da se setim, pa zato uzimam papir i započinjem pisanje novogodišnjeg pisma kako ne bih zapostavila svoju jedinu tradiciju vezanu za ovaj praznik. Odlučila sam da ovog puta zaboravim na hronologiju i pustim misli da se preslikavaju na papir, kojim god redom žele:
- Pre nekoliko nedelja sam čitala svoje stare dnevnike. Ako ikada dođu u tuđe ruke, moje tajne su sigurne, jer su za početak, vrlo nerazumne. To bi bilo jedno od prvih priznanja samoj sebi ove godine. Ja sam nerazumna.
- Od ovogodišnjih uspeha, želim sebe podsetiti samo na jedan, onaj meni najbitniji. Dugih godinu dana sam upoznavala svoju mamu sa činjenicama o LGBT osobama, i razbijala joj predrasude sa kojima su je upoznali mediji i okolina. Napokon sam uspela, baš ove godine. Uspeh je bio toliko velik, da je svojevoljno krenula sa mnom na Paradu ponosa koja je u poslednjem momentu zabranjena. To je valjda neuspeh svih nas. Možda ja nisam jedina koja je nerazumna i čiji glas ne dopire do onih koji treba da ga čuju.
- Ove godine sam uspela steći i izgubiti nove prijatelje za čitava tri meseca. Svaka mi čast, obično mi treba duže vremena za slične događaje. Izgubiti četiri osobe istovremeno, hej, to ne može svako. Ipak, podsećam samu sebe, da nikada ne treba da zaboravim dela jedne osobe koja ne misli ništa loše, ali ipak ostaje na strani ono troje, što u potpunosti ima smisla. Oh, eto, umem ja biti i razumna.
- Da li sam ja zaista stvorena da svojim (ne)raspoloženjem kvarim ljudima poslednje veče u godini? Ako jesam, imam nešto da kažem stvaraocu tog dela: ''Priznajem da je to bilo zabavno raditi kada sam imala šesnaest godina. Više nije, zato te molim, prebaci tu odgovornost na neku novu nadu, meni daj uobičajno, neprimetno raspoloženje.''
- Nemoj više na prvo mesto novogodišnjih odluka stavljati: ''Redovno posećivati zubara'', ako prestajemo sa lažima, prestanimo odmah. Činjenica je da ću se sa zubarom družiti onda kada u napadu panike ne budem spavala nekoliko noći zbog bolova.
- Kreni sad na tu zabavu i oraspoloži se kako god umeš i znaš i ne pokušavaj ljudima objašnjavati kako je, ako bolje razmislimo, Nova godina svaki dan.
Kovertu sa pismom sam stavila u kovčeg koji sam zatim zaključala, a onda krenula da popravim šminku pred polazak i da još jednom u ogledalu vidim sebe u haljini. To će me možda nasmejati. Čula sam zvono i još više se rastužila jer sam shvatila da ne poznajem nijednu osobu kojoj odlazak na doček Nove godine, pada toliko teško.
Zaista, ćutala sam sve vreme dok smo se nekoliko prijatelja i ja, kretali ka centru, ka prostoriji u kojoj nas čeka ostatak našeg društva. Bilo je teško ćutati, moja tvrdoglavost je od muke skakutala po unutrašnjosti mog tela i uprkos pomalo bolnom osećaju u mozgu i želucu, izdržala sam.
Znala da ću ove godine sedeti sa strane i posmatrati ljude kako se grle u ponoć bez ikakve želje da učestvujem u tome i sa velikom količinom tuge što nemam želju da radim slične stvari. Izdržala sam jer sam znala da ću nakon iste te ponoći, neprimetno izaći na ulicu, sačekati taksi, voziti se praznim, sporednim ulicama, ušetati u toplu kuću, zagrliti svog mačka i sa njim utonuti u lepe snove u kojima se nalazimo samo samo mi, srećni, dok gledamo kako pada sneg i ulice čini savršene, bele, čiste i bezgrešne.
Autorka je Adrijana Hodžić
Fotografija je odavde.