Do juče snežni pokrivač, a već danas samo gomila vode koja pliva ulicama i zapljuskuje prolaznike pri prolasku automobila. Do juče oslonac, a već danas zakleti neprijatelj koji čeka priliku da zloupotrebi poverenje koje je do juče uzivao. I šta mu onda dođe sneg, kad već sutra postane samo gomila vode. I šta je onda prijatelj, kad već sutra može da se okrene i ode.
Volim sneg. Još od malih nogu čekao sam zimu da bih uživao u snežnim carolijama. Volim onaj osećaj da imam na koga da se oslonim. Još u vrtiću, stekao sam prve prijatelje. Na kraju sve nekako dođe na svoje. Sneg će se kad tad opet vratiti da ulepša ulice grada. A prijatelj? Ako je pravi, on nikad nije ni odlazio, čak i kada pomisliš da više nemaš na koga da osloniš.
Razmišljajući o ovome izašao sam u dvorište i spustio se na veliki beli prekrivač. Ležim u snegu već dva minuta i ne deluje mi kao da će se išta promeniti osim eventualne prehlade koju ću dobiti ako ostanem ovde još koji tren. Odjednom, osetih ruku prijateljstva na svom ramenu. Omirisao me, pozivao da se igram sa njim i uvaljao se u sneg pored mene. To, to je bio moj pas, Leo. Ha, a ko bi rekao... Sneg i prijatelj. Na kraju, sve nekako dođe na svoje.
Autor: Nikola Vuković
Slika je odavde.