O suštini

Dobar deo našeg života, što od roditelja, što od profesora, starijih, a nekada čak i mlađih ljudi slušamo kakav čovek treba da budemo. Kakva osoba. Slušamo o pravim vrednostima, časti, obrazu koji se ne može oprati, poštenju koje nema cenu, obrazovanju koje je najvažnije u životu. Odrastamo uz bajke koje nas uče da loši ljudi loše prođu, i da od toga nema presedana, nastavka bajke u kojoj vuk ipak pojede prasiće, ili davno izgubljene sestre zle maćehe koja se vraća taman na vreme da Pepeljugu vrati natrag u pepeo.  

A ne, o tome se deci ne priča. Malo po malo, deca odrastaju i počinju da shvataju, da život funkcioniše mnogo drugačije. Da nekad poštenje košta unapređenja, da se i prepisivanjem i protekcijom nekad dolazi do ocene, i da loši ljudi imaju velike kuće. Takve stvari dete ne shvata, ali to nije ono što je poražavajuće. Takve stvari ne shvata ni odrastao čovek. I retko ih, tako zbunjen, može detetu objasniti. I njega pogađa nepravda, deficit morala, korupcija, globalizacija i sva druga zala modernog sveta koje je čovek sam stvorio, i ne može ih opravdati religijom i sudbinom. Suština čoveka, onog ko želi da istraje i da se sa osmehom probudi i sutra posle ovakvih katastrofa časti i epidemija pogrešnih vrednosti jeste preživeti.

Boriti se protiv svega što narušava bajke sa kojima smo odrasli, pričati glasno, i znati kada treba ućutati, verovati u nekoga, u nešto, bilo šta, naći neku strast koja nas pokreće i istrajati. Biti veliki u svetu koji sve naše vrednosti malo ceni. Biti sjajan radnik, dobar učenik, poslušna ćerka, požrtvovana majka i prijatelj od poverenja. Naći nešto što nas pokreće, ma koliko malo to bilo, tome se posvetiti i istrajati dovoljno dugo u toj svojoj nameri. Smejati se kada pravda stigne koga treba da stigne, spora, ali i neosporna. Suština čoveka koji želi da na kraju života bude ponosan na svoju priču je da do tada uspe da ostane čovek, jer od toga nema veće pobede. 

Autorka: Danica Martić
Fotografija je odavde.