foto: Mladen Teofilović
Pevačica i tekstopisac Bojana Vunturišević poznatija na društvenim mrežama kao „Bojanadona“ od samog početka studentskih blokada stala je uz studente. Kako kaže za Mingl, na ulicama je na svakom protestu, a jedna je od retkih umetnica u Srbiji koja je direktno pružila podršku studentima na svojim društvenim mrežama deleći sve informacije u vezi sa studentskim blokadama širom Srbije.
U Beogradu je na svakom protestu kada je u gradu. Posetila je Niš u kome je „pumpala“, u Novom Pazaru je „dunpala“ i nastupala, a bila je i u Novom Sadu i Kragujevcu. Vunturišević kaže da je velika zagovornica decentralizacije i smatra da ona treba da se sprovede u svim porama našeg društva.
„To mi se sviđa jer je studentski protest premešten iz Beograda i u Novi Sad, i u Kragujevac i u Niš, ali to je negde i očekivano pošto su to naša četiri najveća grada. Ono što se desilo na protestu u Novom Pazaru je jako iznenađujuće i nešto što me je oduvalo i prosto sam morala da odem tamo. Mislim da je odlazak na protest u taj grad i da se studentima u tom gradu pruži podrška jedna jako velika i jedna jako važna stvar. Proteklog vikenda nije postojao lepši grad u našoj zemlji. Dok sam nastupala, rekla sam da ne postoji ni lepši grad na svetu i ne postoji mesto gde je važnije biti danas na svetu. Najvažnije je biti danas u Novom Pazaru“, dodaje ona.
Uz studente i studentkinje je, kako kaže, zato što i ona, kao građanka ove zemlje živi identično kao bilo koja studentkinja, njena mama, tetka ili njihova kuma, prijateljica.
„Zato što je mene moja mama tako vaspitala i zato što je moja porodica meni dala primer 24. septembra 2000. godine kada su bili ti čuveni izbori koje je Milošević izgubio. Mi smo bili na ulici. Ispod krušaka nema jabuka – to je moje vaspitanje, to je moja krvna grupa. Nisam samo sada na ulici, ja sam uvek na ulici. Uvek ću i biti na ulici dok god ima obespravljenih ljudi, dokle god ima nepravde, zla... Ja, iako imam 40 godina, verujem u ljubav i verujem u to dobro. Verujem u dobre ljude i želim da se izborim za dobro i za ljubav“, priča Vunturišević za Mingl.
O istupanju umetnica u javnom prostoru i njihovoj odgovornosti da govore o stanju u društvu, Vunturišević kaže da svaki čovek ima odgovornost da govori kako se živi u našem dvorištu.
„Da li si ti umetnica, da li si ti frizerka, spremačica, arhitektica, doktorka – mi životarimo zadnjih 35 godina. Mislim da o tome treba glasno da se govori, ne da bi se srušio ovaj ili onaj, već da bismo prosto otkrili tog našeg rozeg slona u sobi i da bismo počeli da popravljamo stanje u društvu, a ne da bismo u nekog uperili prst. Da bi nama bilo bolje, a i da bi našoj deci bilo bolje. Generacijama i generacijama unazad se živelo gore – moja baba je mog tatu rodila na njivi, a mene je moja mama rodila u porodilištu. Uvek civilizacija treba da ide napred, a to se dešava tako što govorimo“, ističe.
„Da je stvoriti poruku lako, poruke bi stvarao svako“
U svojoj muzici, dok stvara tekstove i muziku, ističe da uvek kreće od lične priče koja uvek ima svoj početak, sredinu i kraj, dok se negde između, sasvim spontano, izrodi i neka poruka.
„Nikad nemam ciljano neku poruku, nego se ona uvek nekako u toku tog kreativnog procesa iskristališe. Nekad se ta poruka izrekne odmah, a nekad je potrebno da se bruse reči da bi došao do nečeg smislenog što bi ljudima trebalo preneti. Svakako nisam proračunata, jer da jesam, imala bih mnogo više i materijalnog, a i onog nematerijalnog iza sebe, nego puštam da me trenutak ponese i da dalje verujem u inspiraciju, iako me mnoge moje prijateljice umetnice demantuju i govoreći da ne postoji inspiracija, već samo koncentracija. Ja nikako da se koncentrišem da malo više tih poruka proizvodim, ali treba se boriti i protiv te konstantne proizvodnje, jer ona nekako i ubija te poruke. Da je stvoriti poruku lako, poruke bi stvarao svako“, kaže Vunturišević.
Bojanu smo upitali na koji način stvara pesme, pre svega kako spaja emociju i društvenu angažovanost u svojim pesmama. Na studentskim protestima, pogotovo na TikToku u mnogim videima, kao pozadinska muzika nalaze se dve njene pesme – „Svemirska ljubav“ i „Care“.
„Ja sam stvarno imala tog jednog ’Cara’ protiv koga sam se borila. Da ga nisam imala stvarno i da stvarno nisam bila na neki način oštećena od strane tog cara, ja ne bih umela da tako iskreno napišem. Ne bih umela da ih napišem, ali pošto sam bila obespravljena, diskriminisana, nekako zgažena, bukvalno tako sam se i osećala, onda sam umela da napišem to. Mislim da je to pisanje bilo taj neki terapeutski proces za mene“, dodaje.
Mladi u medijima jesu zastupljeni, govoreći o studentskim blokadama, na Novoj S i N1. Međutim, Vunturišević ističe da ona nema te dve televizije, budući da je podstanarka, a njeni stanodavci ne žele da se odreknu Telekoma, a da se najčešće informiše putem društvenih mreža.
„Ja nešto i ne gledam TV. Nisam ga gledala ni kada sam imala SBB u prethodnom stanu. Jednostavno, Tviter (sadašnji X) je deceniju unazad moj izvor informisanja. Tu informacije najbrže dolaze, tu se najbrže informišem šta se dešava – gde je protest, kada se nalazimo, kome trebaju donacije, šta se dešava u Nišu, Kraljevu, Novom Pazaru, koliki je bio protest u mom gradu Kostolcu... Toga nema na Novoj S i N1, a mene takve stvari zanimaju“, dodaje ona i kaže da su mladi i previše zastupljeni u njenom životu kojoj su sve u životu, budući da radi sa decom u svom horu.
Mingl leksikon
Mingl: Hobi?
Bojana Vunturišević: Ja nemam hobi, kaže kroz smeh. Muzika je moj hobi i moj posao i moj život. Možda mi je hobi čitanje.
Mingl: Šta si maštala kao mala da želiš da postaneš kad porasteš?
Bojana Vunturišević: Stvarno sam maštala da budem pevačica. Neke devojčice maštaju da budu balerine, neke druge maštaju da budu pevačice. Ja sam maštala da se bavim muzikom, jer sam oduvek htela da se bavim time. Imala sam lutke kad sam bila mala, koje i dan danas izgledaju kao nove – moja mama ih čuva. Moja igračka je bio moj Philips kasetofon, moj mikrofon i plastični klavir. U osnovnoj školi sam znala da ću upisati nižu muzičku školu, da ću upisati srednju muzičku školu, a potom i Fakultet muzičke umetnosti. Moji roditelji su imali sreće sa mnom, jer sam se odmalena opredelila za to. Ispoljavala sam taj talenat, tako da sam ostvarila te neke svoje devojčičaste snove.
Mingl: Saradnja iz snova?
Bojana Vunturišević: Ja volim te ekstreme i zato mi je jako bilo drago kad sam se povezala sa Coby-jem, pošto on dolazi iz jednog potpuno drugog različitog žanra, ali je on prvenstveno dobar muzički producent. Dobar muzički producent se snalazi u svim žanrovima jako dobro. Veličina Coby-ja, koji zna odlično da uradi i ’Odakle sam ja’, koja je po mom mišljenju himna juga Srbije, zna dobro da isproducira Teodoru Džehverović, Natašu Bekvalac, Bojanu Vunturišević, da uradi filmsku muziku, neki tvrdi rep – e, u tome se upravo ogleda njegova veličina i kvalitet. Možda, ne znam sad, možda neko pozorište. Jako maštam o pozorištu. Radila sam do sad dve pozorišne predstave sa Minjom Bogavac. Volela bih više to da radim, jer pozorište izvlači iz mene nešto što ja nisam znala da posedujem.
Razgovor vodio: Aleksandar Đokić