Interju sa dr Jovanom Todorović: Veza između trauma iz detinjstva i mentalnog zdravlja u odraslom dobu

foto: Privatna arhiva

Iako se o mentalnom zdravlju poslednjih godina više govori i ta tema je prisutnija u medijskom sadržaju, i dalje postoje mnoge zablude i predrasude. Mnogi u Srbiji nisu svesni važnosti mentalnog zdravlja tokom detinjstva i ne znaju kako postupiti kada dete proživi traumu. Psihoterapeutkinja u edukaciji za racionalno-emotivne i kognitivno-bihejvioralne terapije, dr Jovana Todorović, objašnjava nam razloge za nastajanje trauma, kako su one povezane sa bolestima zavisnosti i šta treba da se preduzme po tom pitanju.

Pre svega, dr Todorović ističe da se trauma u kliničkom značenju odnosi na događaje koji uključuju ozbiljnu pretnju po život, telesni integritet ili emocionalnu sigurnost. 

- Prema priručniku za mentalne poremećaje DSM-5, traumatski događaji uključuju iskustva stvarne ili potencijalne pretnje smrću, teškim povredama ili seksualnom nasilju. Ovi događaji mogu biti direktno doživljeni, viđeni ili posredno saznati, što uključuje širok spektar iskustava, od fizičkog, emocionalnog i seksualnog zlostavljanja, zanemarivanja, svedočanstva nasilju u porodici ili zajednici, pa sve do saobraćajnih nesreća i prirodnih katastrofa, zaključuje Todorović.

 Mingl: Da li u svakodnevnom govoru ispravno upotrebljavamo termin traume?

Jovana Todorović: Trauma je izraz koji se u svakodnevnom jeziku često danas olako koristi za opisivanje širokog opsega teških, neprijatnih događaja što može umanjiti ozbiljnost i značaj stvarnih traumatskih iskustava. Pravi traumatski događaji uključuju dubok uticaj na psihu osobe, dok stresni izazovi, iako ponekad zahtevni, obično ne ostavljaju tako duboke tragove. Ipak, stresni događaji mogu akumulacijom ili nedostatkom adekvatne podrške dovesti do stvaranja. Ključna razlika između stresa i traume leži u intenzitetu i prirodi događaja. Stresne situacije, poput razvoda roditelja, problema u školi ili gubitka posla, izazivaju nelagodnost i opterećenje, mogu izazvati i probleme u prilagođavanju ali retko imaju trajne psihološke posledice. S druge strane, traumatski događaji često izazivaju osećaj bespomoćnosti i duboko narušavaju psihološku stabilnost osobe, ostavljajući dugotrajne posledice na njeno emocionalno i kognitivno funkcionisanje.

Mingl: Kako se traume iz detinjstva odražavaju na mentalno zdravlje u odraslom dobu?

Jovana Todorović: Traume iz detinjstva imaju potencijal da dugoročno naruše mentalno zdravlje i funkcionalnost osobe u odraslom životu. Takva iskustva utiču na razvoj mozga, posebno na oblasti odgovorne za regulaciju emocija i reakcije na stres. Deca koja dožive traumu često se bore sa osećajem krivice, niskim samopoštovanjem i teškoćama u izgradnji zdravih odnosa. Ovo može voditi razvoju problema poput depresije, anksioznosti, posttraumatskog stresnog poremećaja i poremećaja ponašanja i prilagođavanja. Trauma često oblikuje negativna uverenja o sebi i svetu, poput "ja sam bezvredan" ili "nije bezbedno verovati ljudima". Traume narušavaju sposobnost održavanja zdravih odnosa, jer povređene osobe često izbegavaju bliskost ili osećaju strah od odbacivanja i povređivanja. Jedan od razloga zašto se posledice trauma često ne prepoznaju jeste njihova „skrivenost“. Odrasle osobe koje su pretrpele traumu mogu spolja delovati funkcionalno, ali se suočavaju sa hroničnim osećajem nesigurnosti, unutrašnjim konfliktima ili problemima u donošenju odluka. Trauma može izazvati i fizičke posledice, uključujući hronične bolove, nesanicu i druge zdravstvene probleme, jer telo ostaje u stanju stalne pripravnosti, kao da opasnost i dalje postoji.

Mingl: Da li postoji veza između trauma iz detinjstva i razvoja zavisnosti, anksioznosti ili depresije?

Jovana Todorović: Postoji značajna veza između trauma iz detinjstva i povećanog rizika od razvoja zavisnosti, anksioznih poremećaja i depresije. Trauma menja funkcionisanje mozga, povećava aktivnost centra za strah, smanjuje funkciju hipokampusa, koji je zadužen za memoriju i učenje, i narušava regulaciju prefrontalnog korteksa, odgovornog za odluke i kontrolu impulsa. To stvara osećaj stalne pretnje, otežava suočavanje sa stresom i donošenje odluka, te povećava poteškoće u regulaciji emocija i sklonost impulsivnom ponašanju. Ovo može rezultirati povećanom sklonošću ka prekomernoj brizi, to jest anksioznosti, osećaju bespomoćnosti i tuge, odnosno depresiji, ili bežanju od problema kroz zloupotrebu alkohola i droga, što predstava zavisnost. Iako trauma igra značajnu ulogu, razvoj zavisnosti, anksioznosti i depresije je multifaktorijalan. Genetske predispozicije, temperament i dostupnost podrške iz okruženja takođe utiču na to kako će osoba reagovati na traumatska iskustva. 

Mingl: Da li je zavisnost nasledna ili rezultat trauma koje se prenose s generacije na generaciju?

Jovana Todorović: Zavisnost je rezultat složene interakcije genetskih predispozicija i okruženja. Dok određeni geni povećavaju rizik od razvoja zavisnosti, porodični obrasci i traume često imaju ključnu ulogu. Porodice gde je prisutna zavisnost često se suočavaju i sa emocionalnom nestabilnošću, zanemarivanjem ili nasiljem, što doprinosi prenošenju disfunkcionalnih obrazaca ponašanja kroz generacije.

Svakako, trauma i zavisnost su usko povezane, deca koja odrastaju u porodicama zavisnika često internalizuju osećaj krivice ili usvajaju disfunkcionalne mehanizme suočavanja, poput zloupotrebe supstanci. Ipak, pravovremena intervencija i podrška mogu prekinuti ovaj ciklus. Međutim, kao i većina drugih problema i bolesti, ima više razloga za nastanak, tako da osim bioloških i genetskih faktora, na razvoj zavisnosti utiču i faktori deteta. To su recimo temperament, otpornost deteta i vrsta mehanizama prevladavanja problema koje usvaja, faktori sredine kao što je stepen socijalne podrške, uslovi života u kojem dete živi, porodično i šire okruženje i tako dalje.

Dobar primer nastanka bolesti zavisnosti koji zavisi od više faktora se može prikazati kroz koncept dece koja dolaze iz alkoholičarskih porodica, takozvana ,Volinova deca.’ Volinova deca je termin koji se koristi za opisivanje dece koja odrastaju u porodicama u kojima jedan ili oba roditelja imaju problem sa alkoholizmom. Ovaj koncept, nazvan po radu psihologa Stivena Volina, fokusira se na posledice koje alkoholizam roditelja ostavlja na decu, njihove kapacitete da razviju otpornost i prebrode negativne ticaje iz porodičnog okruženja. Dvoje dece iz porodice alkoholičara može imati suprotne ishode: jedno dete razvija zavisnost od alkohola zbog osećaja bespomoćnosti i učenja disfunkcionalnih obrazaca ponašanja, dok drugo dete, uz socijalnu podršku, na primer učitelja ili bliskog prijatelja, razvija otpornost i prevazilazi izazove. 

Mingl: Zašto je učestalost bolesti zavisnosti u Srbiji velika i kako rešiti taj problem?

Jovana Todorović: Visoka učestalost zavisnosti u Srbiji rezultat je niza faktora, uključujući socijalnu nejednakost, nezaposlenost, ekonomsku nestabilnost, posledice ratnih trauma i društvenu prihvaćenost alkohola. Srbija je tokom 1990-ih bila pogođena ratovima, sankcijama i društveno-ekonomskom tranzicijom. Ratne traume, migracije, gubitak bliskih osoba i razaranje društvenih struktura ostavili su duboke emocionalne ožiljke na velikom delu populacije. Stres i nesigurnost izazvani ovim događajima povećali su rizik od razvoja zavisnosti kao mehanizma suočavanja sa traumom. Dugotrajna ekonomska nestabilnost, visoka stopa nezaposlenosti i nizak standard života stvaraju hronični stres, koji povećava verovatnoću da ljudi posegnu za supstancama kao načinom "bežanja" od stvarnosti. Alkohol i droga često postaju način suočavanja sa finansijskim i socijalnim pritiscima, posebno u zajednicama gde su mogućnosti za obrazovanje, zapošljavanje i napredak ograničene. Kultura u Srbiji često normalizuje upotrebu alkohola, posebno u društvenim situacijama. Alkohol se često doživljava kao deo tradicije, simbol muškosti ili sredstvo za opuštanje. Ako ne pijete alkohol u našoj kulturi, ljudi će Vas uvek pitati što ne pijete. Iako postoji određeni napredak u pristupu mentalnom zdravlju, sistem podrške osobama sa zavisnostima u Srbiji i dalje je nedovoljno razvijen. Rehabilitacioni centri i terapeutski programi su često nedostupni u manjim sredinama, a nedostatak finansijskih sredstava dodatno otežava lečenje. Prevencija je slabo zastupljena, dok su edukacija i podrška porodicama zavisnika minimalne. U Srbiji su alkohol i cigarete lako dostupni i relativno jeftini, iako je cena cigareta značajno porasla u poslednjih par godina, a pristupačnost ovih supstanci povećava njihovu upotrebu, posebno među mladima, koji su često najranjiviji deo populacije. Svest o opasnostima zavisnosti i njenim posledicama je na relativno niskom nivou. Mladi ljudi često nisu adekvatno edukovani o rizicima upotrebe supstanci, a programi prevencije u školama su sporadični i nedovoljno efikasni. 

Ključna je prevencija, počevši od prevencije kroz obrazovni sistem, gde mladi stiču znanja o posledicama bolesti zavisnosti i usvajaju zdrave stilove života. Javne kampanje moraju doprineti destigmatizaciji zavisnosti, podstičući ljude da potraže pomoć bez straha od osude. Podrška osoba sa bolestima zavisnosti treba da uključuje veći broj rehabilitacionih centara, obučene stručnjake i finansijsku dostupnost lečenja, a edukacija porodica je presudna, kako bi prepoznale rane znakove zavisnosti i pružile podršku na konstruktivan način. 

Takođe važno je regulisati dostupnost alkohola i cigareta, kao i uvesti strožiju kontrolu ilegalnih supstanci, kako bi došlo do smanjenja učestalosti zavisnosti, posebno među mladima. Odsustvo informacija o zdravim načinima suočavanja sa stresom dodatno otežava situaciju, tako da je jako važno da se mladi uče o zdravijim mehanizmima prevladavanja stresa, diskomfora i problema sa kojim se suočavaju. Bitno je da se pravovremeno prepoznaju njihovi problemi u školama, pruži adekvatna psihološka podrška, kako bi imali mogućnost da emocije i probleme savladavaju na zdraviji način. 

Mingl: Zašto je tema mentalnog zdravlja u Srbiji i dalje tabu tema i kako destigmizovati porodične terapije?

Jovana Todorović: U odnosu na ranije godine, danas se sve otvorenije govori o mentalnom zdravlju i značaju traženja psihološke podrške, međutim i dalje teme mentalnih problema izazivaju ljudima u Srbiji nelagodu i osećaj sramote, posebno kada je u pitanju suočavanje sa problemima unutar porodice. Srbija je zemlja koja ceni tradicionalne vrednosti, gde se visoko vrednuje stvaranje porodice, kao osnovne jedinice društva. Međutim često roditelji imaju otpor da pošalju dete kod psihoterapeuta jer to vide kao lični neuspeh, ili porodičnu sramotu. Starije generacije roditelja, koji su učeni da „ćute i trpe“, često nisu proradili svoje traume ili probleme, pa ih nesvesnto prenose na decu. 

Žene u našoj kulturi tradicionalno su odgajane da budu samopožrtvovane, da trpe i podnose sve terete porodice, dok su muškarci naučeni da su emocije znak slabosti i nedovoljne ,,muškosti’’. Iako se ovi stereotipi polako menjaju, njihov uticaj je i dalje prisutan i održava otpor prema traženju psihološke pomoći. Pored toga, postoji i percepcija da je psihoterapija „luksuz“ namenjen bogatima. Ovo dodatno doprinosi stigmi, iako postoje terapeuti koji naplaćuju manje, besplatni centri i opcije dostupne onima s nižim primanjima. Poseban izazov je stigmatizacija psihijatara, jer se lekovi često doživljavaju kao nešto što „uzimaju samo ludi“. Istovremeno, postoji ironija u tome što mnogi ljudi u Srbiji imaju problem sa zavisnošću od lekova poput bromazepama, ali nisu spremni da otvoreno razgovaraju o tome.

Edukacija roditelja o njihovoj ulozi i odgovornosti ključna je za destigmatizaciju mentalnog zdravlja. Potrebno je osnažiti roditelje da prepoznaju sopstvene obrasce ponašanja i razumeju kako oni utiču na decu. Radionice, predavanja i grupe podrške mogu im pružiti prostor da nauče kako da se nose sa osećajem krivice i odgovornosti na zdrav način. Edukaciju o mentalnom zdravlju treba značajnije uključiti u školski sistem, kako bi deca od malih nogu mogla učiti kako da prepoznaju i izraze svoje emocije. Odlazak kod psihoterapeuta, psihologa ili psihijatra nije kazna za nefunkcionalnost već alat za rast i razvoj. Pomaže ljudima i porodicama da bolje komuniciraju, rešavaju konflikte i prepoznaju emocije. Kada se ovo jasno predstavi, terapija postaje prihvatljivija. Deljenje sopstvenih iskustava javnih ličnosti, influensera i stručnjaka za mentalno zdravlje značajno doprinosi razbijanju stigme. Kada ljudi vide da je psihoterapija nešto što koristi svima, lakše je prihvataju. Isticanje pristupačnih opcija takođe igra važnu ulogu.

Kroz primerena poređenja, poput odlaska kod lekara kada imamo fizički problem, može se razbiti uverenje da je traženje pomoći znak slabosti. Lokalni centri za zajednicu, crkve ili druge institucije gde se stariji često okupljaju mogu biti mesta za edukativne razgovore. Jedan od načina da se porodična terapija dodatno približi jeste kroz promociju zajedništva i porodičnih vrednosti. Starijima često prija kada vide da njihov doprinos ima pozitivan efekat na porodicu, pa im se psihoterapija može predstaviti kao način da se poboljšaju porodični odnosi i ojača zajedništvo. Važno je koristiti jezik koji ne deluje kao kritika, već kao podrška; ističući da je terapija zajednički poduhvat za dobrobit svih članova porodice.

U kontekstu porodične terapije, stariji članovi porodice ponekad osećaju da se od njih očekuje da preuzmu odgovornost za probleme, što izaziva otpor. Ipak, porodična terapija nije osuda pojedinca, već način da se svi članovi porodice povežu, bolje razumeju i zajednički rešavaju konflikte. Ovde je važno naglasiti da terapija nije usmerena na to da pronađe krivca, već da pronađe obrasce koji možda ometaju porodicu da funkcioniše skladnije. Stariji članovi često imaju želju da budu pozitivni uzori deci i unucima, pa je korisno objasniti kako njihov lični napredak može doprineti boljoj dinamici unutar porodice.