foto: Lawrence Krowdeed
Sigurna sam da nisam usamljena u ovom osećaju izgubljenosti 20-ih godina. Stručnjaci bi rekli – to vam je kriza dvadesetih. Ja im verujem, ali objašnjenje fenomena je jedno, a proživeti ga je nešto potpuno drugo.
Ako se i vi osećate slično, na klackalici između mnogih važnih životnih odluka i niste sigurni sa kojom prvo da se uhvatite ukoštac – I feel you. Dodajmo ovome svemu i trenutni društveni i politički momenat koji je u mnogo čemu veliki i važan – onda reč kriza ima dodatnu težinu.
Dakle, kako izgleda kriza dvadesetih? Nalazimo se na životnoj raskrsnici, gde se od nas očekuje da donesemo odluke koje će, navodno, oblikovati našu budućnost. A možda i neće? Nema sumnje da baš taj pritisak „sada moram da donesem dobru odluku, inače prođe voz“ dodatno otežava ceo proces?
Šta ako ne postoji dobra ili loša odluka koju donosimo sa 20 i nešto, već samo ona koja nas menja i približava onome što treba da postanemo – odrasle osobe koje balansiraju između sopstvenih želja, realnosti i onoga što se od njih očekuje? Negde taj prelaz dolazi naglo, usled velikih životnih događaja – lepih ili onih manje lepih. A negde se dešava postepeno. I tu dolazi moje (a verujem i vaše, kada već ovo čitate) pitanje – kako da znam kojim putem bi trebalo da krenem?
Posebno me u vezi ove teme trigeruje činjenica da poslodavci (čitaj: kapitalizam) iskorišćavaju ovo stanje kod mladih ljudi – pa nam tako pod plaštom usluge koju nam čine jer nam nude 12-mesečnu (polu)plaćenu praksu, nakon koje prosto „ne mogu da garantuju zaposlenje“ pa te možda još ostave još 6 ili još dodatnih 12 meseci na istoj toj praksi, dok se „ne oslobodi pozicija“. Kao da nisu im godišnji obrti nisu toliki da mogu da izmisle poziciju za jednu mladu osobu, a ne da mora da se „čeka“ dok se postojeća pozicija uprazni.
To je jedna strana medalje koja me posebno nervira u vezi trenutne situacije. A tu je i poseban krug pakla zvan „procesi regrutacije“. Što izgleda otprilike ovako: prema oglasu za posao, nije dovoljno to da sebe smanjiš na nivo jedne ili dve A4 stranice pod nazivom „CV“, već je potrebno i da dostaviš – motivaciono pismo, kako bi bliže objasnio zašto bi baš tebe trebalo da odaberu. Usta moja, hvalite me – što bi rekli mudri ljudi koji se izražavaju u poslovicama. Činjenica je da će većina nas odraditi ono što se od nas traži, jer stvarno želimo da pronađemo posao koji je, bar u teoriji, osnova za neku izvesnost – ako ona postoji u ovim trenucima.
Pored egzistencijalne nesigurnosti vezane za posao, ne mogu a da ne pomenem nesigurnost u vezi sa stambenim pitanjem. U svojim dvadesetima, neki su već napustili roditeljsku kuću, neki još nisu, bilo iz finansijskih razloga, bilo iz osećaja da još nisu spremni za taj korak. Čak i oni koji su otišli često se pitaju da li će ikada imati sigurnost krova nad glavom koji mogu zvati svojim, jer iznajmljivanje stanova često deluje kao beskonačna tranzicija, a kupovina nekretnine kao nedostižan cilj.
Kriza dvadesetih je i vreme konstantnog preispitivanja. Kako sebe i svojih očekivanja i uverenja o životu, tako i drugih, nama važnih ljudi. Neki bliski ljudi sa kojima smo mislili da ćemo se družiti i viđati celoga života, naprosto ispare i izgubimo kontakt. Ne zovu oni nas, ne zovemo mi njih – i taj beskonačni inat se tera do… Beskonačnosti ?
S druge strane, u naš život ulaze neki novi ljudi, svako donosi svoju energiju i utiče na nas pozitivno ili negativno. Velika je prekretnica kada naučimo da razlikujemo načine kako neko utiče na nas i u skladu sa tim se i ponašamo – dakle, toksičnost i negativnost što dalje od nas !
Naše dvadesete godine su i posebno turbulentno vreme jer ne možemo ostati imuni na promene u životima ljudi oko nas. Ovo je doba kada se ljudi oko nas venčavaju, dobijaju decu, neki se isele iz države, menjaju poslove, menjaju sebe, a neki i dalje osećaju da nisu spremni za takve korake. Svi su u nekom različitom ritmu, a porediti se međusobno samo još više izaziva osećaj nesigurnosti.
Jedan od uzroka krize dvadesetih je rekla bih nedostatak strukture – prvi put u našem „odraslom“ životu smo prepušteni sami sebi. Sami donosimo odluke i snosimo odgovornost za njih. Neobičan je prelaz iz poznatog okruženja u kome smo godinama bili deo obrazovnog sistema, gde je sve imalo svoj redosled i logiku. Završavaš osnovnu školu, upisuješ srednju, biraš fakultet ili neku drugu karijernu opciju. A sada – nema više univerzalnog puta. Posmatrano sa pozitivne strane, imamo svu slobodu da biramo kako želimo da nam život izgleda i odgovornost da se trudimo da taj život sebi i obezbedimo.
Ipak, ova sloboda može delovati zastrašujuće. Kada nema unapred postavljenih pravila igre, kada više ne postoji jasno definisana putanja, najverovatnije će nam se javiti osećaj nesigurnosti i gubitka tla pod nogama. Svaka odluka, od izbora karijere do toga gde ćemo živeti, deluje kao sudbonosna prekretnica. Pritisak društva, očekivanja porodice i upoređivanje sa vršnjacima dodatno komplikuju stvari. U vremenu kada su društvene mreže preplavljene pričom o savršenim životima nekih ljudi ljudi koji su već ostvarili velike ciljeve, lako je upasti u zamku osećaja da kasnimo, da nismo dovoljno dobri ili da nešto radimo pogrešno. U takvom stanju je lako zaboraviti da svako od nas ima svoj jedinstveni put i da ne postoji univerzalan tempo za postizanje životnih ciljeva.
Ipak, dok se vrtimo u začaranom krugu preispitivanja, traženja posla, pokušaja da razumemo međuljudske odnose i pronađemo stabilnost, možda je najvažnije da sebi damo malo olakšanja. Možda ne moramo da imamo sve odgovore odmah. Možda je sasvim u redu ne znati tačno gde ćemo biti za pet godina. Možda kriza dvadesetih nije zapravo kriza – već samo period velikih promena koji će nas na kraju oblikovati u ljude kakvi treba da budemo.
Autorka teksta: Danijela Nikolić