foto: BOŠ
Svakog dana, više od 12 000 devojčica širom sveta izloženo je riziku od ženskog genitalnog sakaćenja. Ova praksa, iako nezakonita u mnogim zemljama, i dalje opstaje u određenim zajednicama, često pod plaštom tradicije i društvenih normi. Ipak, iza tih normi kriju se doživotne posledice (fizičke, psihološke i društvene) koje milione žena sprečava da žive zdravo i dostojanstveno.
U borbi protiv rodno zasnovanog nasilja, uključujući i žensko genitalno sakaćenje, veoma važnu ulogu ima Istanbulska konvencija. Ovaj međunarodni sporazum donosi jasna pravila koja štite žene od nasilja, postavljajući temelje za prevenciju, zaštitu i kazne za nasilje poput sakaćenje ženskih genitalija (FGM – Female Genital Mutilation ) Iako je praksa sakaćenja genitalija najpoznatija u nekim delovima sveta, Istanbulska konvencija prepoznaje FGM kao ozbiljan oblik nasilja koji mora biti zaustavljen. Međutim, u nekim zemljama ova Konvencija se i dalje suočava sa otporom.
Kako bi se pojačale globalne inicijative za njeno iskorenjivanje, Generalna skupština Ujedinjenih nacija proglasila je 6. februar Međunarodnim danom nulte tolerancije prema ženskom genitalnom sakaćenju. Ovaj datum služi kao podsetnik na hitnost delovanja i potrebu za koordinisanim naporima kako bi se ova praksa do 2030. godine u potpunosti iskorenila.
Šta je FGM?
Žensko genitalno sakaćenje (FGM – Female Genital Mutilation) obuhvata sve postupke koji podrazumevaju promenu, povredu ili uklanjanje delova ženskih genitalija iz nemedicinskih razloga. Najčešće se sprovodi na devojčicama od odojčadi do 15. godine života, a međunarodno je prepoznato kao ozbiljno kršenje ljudskih prava, prava na zdravlje i prava na telesnu autonomiju.
FGM se klasifikuje u četiri tipa. Prvi, podrazumeva delimično ili potpuno uklanjanje spoljašnjeg dela klitorisa i/ili njegovog prepucijuma (klitoralne kapuljače). Drugi, uključuje delimično ili potpuno uklanjanje spoljašnjeg dela klitorisa i malih usana, sa ili bez uklanjanja velikih usana. Treći tip, podrazumeva sužavanje vaginalnog otvora stvaranjem prekrivnog pečata, pri čemu se seku i spajaju male i/ili velike usne, sa ili bez uklanjanja spoljašnjeg dela klitorisa. Rubovi rane spajaju se šavovima ili sečene površine drže zajedno određeni period (na primer, devojčicama se noge vezuju), kako bi se formirao prekrivni pečat, pri čemu se ostavlja mali otvor za izbacivanje urina i menstrualne krvi. Četvrti tip obuhvata sve ostale zahvate na ženskim genitalijama koji se sprovode iz nemedicinskih razloga, uključujući bockanje, probadanje, zasecanje, struganje i kauterizaciju.
Preuzeto sa stanice endfgm.eu
Gde se FGM praktikuje?
Iako se FGM pretežno vezuje za 20 zemalja Afrike i Bliskog istoka, ova praksa nije ograničena samo na te regione. Prisutan je i u nekim delovima Azije i Latinske Amerike, dok u zapadnim zemljama opstaje među određenim migrantskim zajednicama, uključujući Evropu, Severnu Ameriku, Australiju i Novi Zeland.
Podaci pokazuju da je više od 230 miliona devojčica i žena širom sveta bilo podvrgnuto FGM-u. Pored fizičkih posledica, ova praksa ostavlja trajne posledice na mentalno zdravlje žena, njihov osećaj sopstvenog tela, seksualnost i mogućnosti za normalan život.
Procenat devojčica i žena uzrasta od 15 do 49 godina koje su prošle kroz žensko genitalno sakaćenje (FGM). Preuzeto sa data.unicef.org
FGM i Balkan – da li je ovo i naš problem?
Iako se čini da je FGM praksa koja se dešava „negde daleko“, važno je prepoznati da oblici genitalnog sakaćenja postoje i u našem društvu. Kada se govori o akušerskom nasilju, često se pominje i „muževljev šav“, praksa u kojoj lekari, bez odobrenja žene, nakon porođaja dodatno ušivaju vaginalni otvor kako bi bio uži, verujući da će time poboljšati seksualno zadovoljstvo partnera.
Ova praksa, iako medicinski neopravdana, prisutna je i u nekim bolnicama na Balkanu. Prema klasifikaciji Ujedinjenih nacija, muževljev šav može se smatrati oblikom treće kategorije FGM-a, jer uključuje namerno sužavanje vaginalnog otvora bez medicinskog opravdanja, čime se krše prava žena na telesnu autonomiju.
Kontrola ženskog tela i seksualnosti
Pošto ne postoji racionalan medicinski razlog za praktikovanje FGM, jedini „razlog“ za ovakvu praksu jeste ekstreman oblik kontrole ženskog tela i seksualnosti. Ova praksa zapravo odražava duboko ukorenjenu rodnu nejednakost i mizoginiju unutar određenih kultura. FGM se u mnogim zajednicama opravdava idejama čednosti, „čistoće“ i kontrole ženske seksualnosti. Devojčicama se često govori da će, ako ne prođu kroz ovaj čin, biti „nečiste“, „nepoželjne“ ili „nedostojne braka“. Time se njihov identitet svodi isključivo na ulogu budućih supruga i majki, dok se njihova telesna autonomija potpuno negira.
FGM je zapravo praksa koja je deo šireg sistema ženske represije time što se oduzima pravo da same odlučuju o svom telu i životu. Kao što su kontrola reproduktivnih prava, zabrana abortusa i seksualno nasilje deo istog obrasca potčinjavanja žena, tako je i FGM metod kojim se ženska telesna autonomija nasilno ukida.
Ono što je dodatno zabrinjavajuće jeste medikalizacija FGM-a, gde u nekim zemljama zdravstveni radnici izvode ovu proceduru kako bi je učinili „bezbednijom“. Međutim, ovo ne menja suštinu problema, medicinski ili ne, FGM je i dalje čin nasilja nad ženama i kršenje ljudskih prava.
Žensko genitalno sakaćenje nije samo medicinski problem, ono je pitanje ljudskih prava, rodne ravnopravnosti i borbe protiv nasilja nad ženama. Iako se često opravdava tradicijom, nijedna kulturna praksa ne može biti izgovor za nanetu bol i doživotne posledice.
Borba protiv FGM-a ne tiče se samo pojedinih zajednica ili dalekih krajeva sveta, ona je deo šireg nastojanja da se ženama svuda omogući pravo na autonomiju nad sopstvenim telom.
Autorka: Ana Adžić