foto: Privatna arhiva
Nakon brojnih kontroverzi koje su usledile posle premijere filma „Pored nas“ razgovorali smo sa rediteljem filma Stevanom Filipovićem, koji je poznat publici i po ostvarenjima „Šejtanov ratnik“, „Šišanje“, „Pored mene“... Kakvi su to izazovi sa kojima se Stevan kao umetnik susreće jer želi da slobodno stvara i propagira stavove u koje i sam veruje, čitajte u nastavku intervjua.
Mingl: Reč je o filmskoj trilogiji - Pored mene, Pored tebe i Pored nas. Šta je ono što se promenilo, tokom deset godina, stvaranja ove trilogije u Srbiji? Kako se menjamo usled pritisaka sredine u kojoj živimo?
Stevan: Mislim da je na to najpreciznije odgovorio Zoran Đinđić u onoj svojoj metafori o kuvanju žabe koja jadna ni ne shvata da je skuvana. E mi smo ta žaba, nažalost. I mnogi ljudi ovde nisu shvatili nešto što je bilo očigledno pre 2012.godine, a to je da ovi ljudi koji su sad na vlasti, ne smeju ni po koju cenu da dođu na vlast. Mi smo znali ko su oni i znali smo koje su im biografije i znali smo da su im krvave ruke još iz devedesetih. Jednostavno nije smelo da se desi da oni priđu blizu vlasti. To se desilo odlukom većine ljudi ovde i ove posledice su neminovne. E onda to ima reperkusije na sve sfere života. Kao i na sudbine likova u ovom filmu. One su determinisane promenama ove države, iz neke jedva funkcionalne, problematične demokratije u jednu mafijašku, privatnu firmu. Tako da, u „Pored mene“ možemo da gledamo likove koji su još uvek mladi, koji nisu još uvek potpuno formirani i za neke od njih još uvek možemo da kažemo da ima šanse, a onda se to menja... Onda u „Pored tebe“ gledamo već priču jedne tabloidne novinarke, koja radi za neki najgori režimski tablodi i duboko je već politika ušla u njihove živote i determiniše ih. A u „Pored nas“, ako to posmatramo kao treči čin neke drame, vidimo krajeve. Dakle, vidimo njihove sudbine i kako su se oni, usled tih pritisaka, zapravo promenili i kako su te sudbine sad već negde trasirane i kod nekih nisu promenljive. I to je neka jeziva stvar koja se dešava u procesu odrastanja. Ovo je proces od stvarno deset godina, glumci su se i sami promenili usled života u ovoj sredini, ali i likovi koje tumače. Tako da je ovo zanimljiv socijalni eksperiment koji malo ko može zapravo da doživi. To su u prvom filmu bili stvarno srednjoškolci, a sada ti ljudi imaju decu i porodice. To su stvarno ogromne razlike.
Mingl: Kroz svoje filmove prikazujete duh kolektivne borbe i njegov značaj, ali tako postupate i u privatnom životu. Kako da probudimo one koji su još uvek u hibernaciji?
Stevan: To je dosta teško. U direktnom razgovoru, čak i kada imate sve argumente na svojoj strani, malo ljudi će da kaže – Aha, okej, nisam u pravu, menjam političko mišljenje. To samo mogu oni koji najzdravije pristupaju onome što nazivamo razgovor. Međutim, ovde se ne vode razgovori već dosta dugo, već se vodi serija nekih monologa u nekim akustički izolovanim komorama. I onda to teško može da dovede do buđenja iz hibernacije... Naravno, digitalna revolucija tu nije mnogo pomogla i to jeste i globalni problem, ali jeste i nekako rezultat politike ovog režima koji želi da nas odvoji po svim parametrima i onda će iskoristiti svaku priliku da napravi neke sukobe, koliko god oni banalno zvučali. Ljudi se onda fokusiraju na te mikro razlike, u stvari ne shvatajući koliko nas zajednička ljudskost povezuje. Mislim da jedino ako neko živi i radi u skladu sa tim što propoveda, može da da neki primer koji nekome nešto znači i u kom će da probudi sličnu etiku i natera ga/ju da se zapita - da li i ja živim u skladu sa svojim uverenjima i kako ja mogu da pomognem nekom zajedničkom interesu?! Film „Pored nas“ je upravo o sukobu sila empatičnosti i sila sebičnosti. Ako ubijemo ego, onda možemo i da vidimo nešto što predstavlja zajednički interes.
Mingl: Kada će gej scene prestati da budu tabu u ovom društvu i kada će prestati da budu merilo umetničke vrednosti? Šta se dešava danas sa uređivačkom politikom kulturnih institucija i postoji li ona uopšte?
Stevan: Mislim da je homofobija kompleksna priča. To je samo jedna od mržnji koje ovaj režim podgreva između ljudi da bi se proizvela plemena koja će večito ratovati i nikada neće shvatiti šta je koren problema. A koren problema je režim koji upravo, na taj način, gura ljude u kutije. Onda kad te identitetske politike odumru, kada nestane taj pojam o tome kako bi trebalo da izgleda idealno ljudsko biće, onda će se i ti tabui srušiti. Zato što su gej ljudi tu od kad postoji svet i biće tu dok postoji. Samo je pitanje da li te podele postoje i u umetnosti?! To se opet razlikuje od društva do društva.
Ono što je zanimljivo je da sam primetio razliku između prvog i trećeg filma, da se zaista emancipovala jedna mlada generacija koja se glasno bori protiv svih tih predrasuda i tabua i to je ono što uliva nadu. Mislim svuda, ne samo kod nas. Kad se desi promena paradigme, to će prestati i da bude merilo umetničke vrednosti. Dakle, kad to prestane da bude hrabrost. U filmu „Pored nas“ kičma filma je taj jedan odnos između protagonista, Strahinje i Lazara. Tako da ovde nije to šok jedne scene, već pitanje prihvatanja ili neprihvatanja filma u celini.
Što se tiče uređivačke politike kulturnih institucija, u autokratijama, ovog piramidalnog tipa, sve to dolazi samo “odozgo“. Mi smo imali tu sumanutu situaciju da je film zabranjen u nekim gradovima u Srbiji, a za prikazivanje u Jagodini, imali smo čak i jednu nadrealnu, nušićevsku razmenu poruka na instagramu sa direktorkom jagodinskog kulturnog centra. Ona je bukvalno navela da je razlog cenzure gej sadržaj u filmu i vi kroz njene reči vidite jednu tragi-komičnu situaciju, gde takvi ljudi odlučuju o bilo čemu u bilo kom društvu. Tu vidite presek celog društva, zapravo. Ta žena ne sme da bude tu. Ona ima neko svoje mesto u društvu, ali to nikako nije mesto direktorke kulturne institucije. I tako je na svim nivoima i to ima veze sa sferama čitavog društva, ne samo sa kulturom.
Mingl: Koliko smo kao umetnici ugroženi u ovom sistemu? Šta je ono što savetujete svojim studentima? Kako da se izbore za svoj autorski glas?
Stevan: Koliko su umetnici ugroženi, vidite po tome kako živi većina umetnika. Imate potrebu režima da kupi ljude u svim sferama, a najteže im ide, čini mi se, sa umetnicima. Što mi je posebno drago. E onda, režim počinje da gleda umetnike kao neprijatelje. Evo, skoro su na RTSu poredili glumce sa članovima Hamasa. To je ludilo, zaista. I nadam se terminalna faza ludila ovog režima.
E sad kako savetovati studente... To je veoma teško. U ovom trenutku, dok traju protesti i blokade, ja mogu da slušam savete od njih. I generalno mislim da je važno da se uspostavi neka dvosmerna komunikacija. Tome težim na časovima, da pokušamo da razumemo jedni druge. To su različite perspektive, oni imaju duplo manje godina od mene. I onda moramo na tom osnovnom nivou da se razumemo da bismo videli šta je taj autorski glas, šta to njih interesuje i pokreće. To mogu biti jako različite stvari i mi tražimo koja je to platforma najbolja za artikulaciju njihovog glasa. I onda dolazi savlađivanje tog medija, odnosno zanata, koji je zapravo najlakši deo.
Mingl: Film je fantastično prošao na pretpremijeri na Novom Zelandu. Kakvi su utisci gledaoca u Srbiji? Da li ste zadovoljni reakcijama publike?
Stevan: To iskustvo sa Novim Zelandom je stvarno neverovatno. Ja sam negde i ušao u film zbog tih making of-ova Gospodara prstenova, koji su za razliku od onih holivudskih, bili jako pošteni. Oni su pričali o tome kako je bio jako težak i komplikovan taj proces. Ulazili su u neke detalje, davali tajne zanata, koje su tako prestale da budu tajne i donele nam neko znanje koje je meni bilo neophodno kako bi snimio svoj prvi film „Šejtanov ratnik“. I onda se ostvarila komunikacija sa tim ljudima... Ser Ričard Tejlor ima pet Oskara, sad mi je nekako postao i životni mentor, pored umetničkog. Ujedno sam imao i najveću tremu i najveću čast da prikažem film njemu. Neverovatno je do koje mere i do kojih tančina on razume sve elemente filma. Oni su ljudi koji imaju mnogo posla, rade skoro sve holivudske stvari trenutno i oni nemaju vremena za nešto što im se ne dopada. U tom smislu, kada sam video emocije koje im je film probudio, to me je jako ohrabrilo.
E onda smo došli u Srbiji, gde se praktično to o čemu pričamo u filmu, dešava već na ulicama. Bio sam rastrzan između tih situacija, gde su moji studenti u realnoj opasnosti i ne znam koliko će ljudi ustati da ih zaštiti, da stanu ispred, a ne iza njih i tog filma koji o svemu tome govori. Distribucija ovog filma svakako nije normalna distribucija. Početak prikazivanja filma u bioskopima, obeležilo je to političko uplitanje stvarnosti u umetnost i onoga što je rezultat nekog desetogodišnjeg rada. Ali možda to tako i treba sa ovim filmom.
Reakcije publike su predivne. To su skoro pa neki eseji koji oni nama pišu. Oni koje dirne film ili oni koji osete tu emociju, a emocija svakako jeste ključ za ovaj film. Ima on zaplet za razliku od onog prvog dela, ali je opet i to sekundarna stvar u odnosu na likove i njihove odnose. Ljudi koji to dožive i osete, stvarno kažu da izađu promenjeni. Ta vrsta katarze je nešto čemu se svaki umetnik nada. Problem je kako u situaciji gotovo vanrednog stanja film može i da dođe do publike uopšte.
Mingl: Kada smo izgubili kulturu slušanja i kulturu dijaloga? Zašto tek u ekstremnim okolnostima, kada smo osuđeni jedni na druge, počinjemo da se vraćamo bazičnim međuljudskim odnosima?
Stevan: Ovo je pitanje koje se tiče čitavog sveta. Mislim da smo dobar deo te kulture, izgubili u digitalnoj revoluciji, zato što je to napravilo te mehure, u kojima samo želimo neki ping-pong sa sličnomišljenicima. A ne želimo da se izlažemo nekoj neprijatnosti. Dijalog je kad pričate sa nekim ko ima drugačije mišljenje od vas. Slušanje je još važnije. Pažnja nam svima manje traje, svima nama, ne samo mladima. Ni sociolozi ni psiholozi, još uvek ne mogu da raščivijaju koje su sve posledice te digitalne revolucije, promene paradigme koja nam se desila. I u tome se izgubila ta kultura i vidimo ozbiljne posledice toga. A tek smo na početku. Tramp je posledica toga. Populizmi dolaze u pozicije moći, zajedno sa ludačkim kapitalizmom i taj neki neokonzervativizam, teorije zavere, to su sve neke stvari koje su isplivale. Oni funkcionišu mimo demokratija i to je ozbiljan problem. To vodi do oligarhija, nešto što je Yanis Varoufakis nazvao tehno feudalizmom. I to stvarno jeste odgovarajuća definicija. To više nije ni kapitalizam, to je transformacija kapitalizma koji je jeziv. Moramo da nađemo način da to rešimo. Nadam se da se neće desiti te ekstremne okolnosti iz mojih filmova da bismo se vratili nekom dijalogu i nekim međuljudskim odnosima.
Mingl: Vaši filmovi nose atraktivnu, multilinearnu strukturu, u kojoj svaki junak zavređuje podjednaku pažnju i sa sobom nosi priču kroz koju možemo da opravdamo njegove postupke. Divno je videti kako uvek imate empatiju za svoje likove, ali i za ekipu sa kojom radite. To se pokazalo i tako što ste svi iz ekipe kroz desetogodišnji rad postali etablirani umetnici. Da li su podjednaka pasioniranost i rad u timu bili ključni za ovaj projekat?
Stevan: Za ovaj projekat su bili potpuno ključni. Ja to ističem stalno. Potpuna je nepravda što se od kad postoji kinematografija, forsiralo da muškarci tu dominiraju. Mi ni ne možemo da zamislimo kako bi izgledala kinematografija da smo slušali žensku perspektivu i ženske priče podjednako ili bar u nekom pristojnom procentu. Sad se ta nepravda malo ispravlja. Ona nepravda koja se ne ispravlja puno je da se o filmu i dalje priča kao o rediteljskom mediju. Film nije rediteljski mediji. Film je kolektivno umetničko delo. To je sebično i nepošteno ako ja kažem – film Stevana Filipovića. Da, to možda piše na posteru, jer je nekome lakše da to tako etiketira ili distribuira, ali film je moj koliko je i film dramaturškinje ili kostimografkinje ili autora vizuelnih efekata ili dizajnera zvuka... Da ne pričam za glumce, koji su uz mene, u sva tri filma, bili zaista koautori likova. Čak i u dramaturškom smislu, oni su pisali biografije likova, mi smo zajedno to razrađivali, onda smo menjali dijaloge na probama. Mi smo zapravo imali proces koji je više ličio na neki pozorišni proces. To je luksuz nemanja novca. Dok nemamo novac, imamo vremena da radimo. Imao sam npr. ozbiljan problem sa likom Novice u drugom delu. Čak i Tadija, kojeg igra Darko Ivić, ima neku ljudsku osobinu. A Novica je maltene postao neko ontološko zlo. U „Šišanju“ (pošto nisam napomenuo da se „Pored tebe“ nastavlja na „Šišanje“ i vezuje sa svetom iz tog film) vidimo tog matematičara koji postaje neonacista i na kraju rob neke službe BIE... A u „Pored tebe“ ga vidimo deset godina kasnije. I onda smo u liku Novice tražili razumevanje za tog lika, i ja, ali i glumac koji tu ulogu tumači.
Mingl: Ko to danas uzima stvar u „svoje ruke“, a ko to čeka da spas „padne s neba“?
Stevan: Izgleda da studenti uzimaju stvar u „svoje ruke“, ali ono što mene brine tu je ta deklarativna podrška koja je postala čak i popularna. Uz potpuno odbacivanje ideje da ne mogu studenti da reše sve probleme koje su moja i generacija oko moje pravile dvanaest godina, puštajući da ovo zlo uzme apsolutnu vlast u ovoj državi. To su akomulirani problemi, rešenje mora da se desi na političkom planu i mislim da je tu potpuno opasno i pogrešno nekako sad pumpati studente govoreći im da su oni koji će sada da promene svet. Ne, studenti su sad svoj posao uradili fantastično i nastavljaju da ga rade super. Mislim da je problem sad nas koji moramo da budemo hrabriji od njih i da rizikujemo nešto. Nema promene bez žrtve. Ti koji čekaju da “spas padne s neba“ su ti koji čekaju da ih deca spasu. Pa neće. Moraćeš i ti da ustaneš i da uradiš nešto. Na mikro nivou, na internetu... Ali nešto mora da se uradi. Neka lična žrtva mora da se podnese, ako želimo da se promeni ovakav režim. Čak ni u Hariju Poteru se stvar ne reši isključivo magijom.
Mingl: Šta publika može očekivati od tebe u narednom periodu? Čeka li nas neki novi, autorski projekat?
Stevan: Iskreno, nema teorijske šanse da ću ja u ovakvoj državi, u ovakvom društvu, snimati više. Kad su se zeznuli, pa su nam dali ta neka mala sredstva za ovaj treći film, koji je nastao pre drugog filma koji je nastao ni iz čega bukvalno, znao sam da je to nekakav kraj. I onda kada se radikalizovala situacija dodatno to je postalo mnogo ekstremnije. Sad postoje režimski ljudi koji rade filmove i mi ostali koji se nismo prodali, nismo kupili stanove... Nema nas puno. Plaćamo tu cenu i dajemo tu žrtvu, za koju sam već rekao da je neophodna. Ja sam okej sa tim i da ovo bude i moj poslednji film i u Srbiji, ali i inače. Mislim da sam se stvarno dosta ostvario sa ovih pet filmova. Dosta sam imao šansu da kažem stvari kao autor i to je jedna divna privilegija. Pogotovo rad sa svim tim ljudima, koje sam imao priliku da upoznam, da proširim svoje vidike, da se oslobodim ljudski, umetnički, na svaki mogući način i da čovek stvarno, ako je pošten, može da bude samo zahvalan na tome. Moj dalji fokus i sledeći projekat je bilo kakav doprinos za oslobođenje ove države od diktature. Ako to ne bude moguće, mislim da je svima jasno da posle toga sledi zatezanje omče i mnogo gora faza diktature. Nadam se da se to neće desiti i da će ovo uspeti. Postoje i neki drugi horizonti, studenti moraju da vide gde je njihovo mesto. Jedno je borba da napravimo od ovog društva neko bolje društvo u kome je život dostojan čoveka moguć, a drugo je momenat kada ta žrtva postaje iracionalna i kontraproduktivna. I možda to sve, sav taj talenat i svo znanje i sva ljubav i empatija koju oni imaju, možda ne mora da bude potrošena na društvo koje ne želi da se menja. Tu moramo da pravimo grube rezove.
Za kraj, pozivamo te da se upišeš u naš Mingl leksikon!
Omiljeni filmski guilty pleasure?
Stevan: Eurotrip. Ili Addams Family Values, ali ne znam da li je to "guilty pleasure", pošto mislim da je film genijalan.
Kojim citatom iz filma biste opisali svoj život?
Stevan: "I never... I never wanted this for you. I've worked my whole life, I don't apologize, and I refused to be a fool, dancing on a string held by all those "bigshots".
Film koji uvek volite da pogledate?
Stevan: Gosford Park (režija: R. Altman). Mislim da sam ga gledao bar 50 puta, i da bih mogao bar još toliko. Ako mislite da u Pored mene žongliram sa puno likova i priča, pogledajte Altmana.
Filmska simpatija?
Stevan: Mislim da bi mi se partner naljutio ako ne bih rekao Kris Hemsvort, pošto liče. Ali, možda ipak senatorka/princeza/general Leja iz Ratova Zvezda.
Omiljena muzička tema/pesma na filmu?
Stevan: Return to Neverland (film: The Hook; kompozitor: John Williams)
Razgovor vodila: Teodora Marković