foto: Dean Hurley
Prvi put kada sam se susrela sa njim sedeo je za šankom i ubeđivao svog advokata da sastavi testament u kome svu svoju imovinu ostavlja predsedniku Ruzveltu. Ne znam da li je neobičnije bilo to što nakon svoje smrti želi da ostavi sve mrtvom predsedniku ili, kako se kasnije ispostavilo, svojoj kornjači koje se zove predsednik Ruzvelt. Znam samo da je to bilo „uzmi ili ostavi“ iskustvo i svako ko je „uzeo“ zakoračio je u um genija koji je ekranizovao noćne more, najapsurdnije likove i scene poznate samo njegovoj najdubljoj (pod)svesti. Verujem da nije potrebno još uvodnih redova jer već pretpostavljaš da će ovaj tekst biti posvećen Dejvidu Linču, preminulom 15. januara ove godine.
Predstavljajući Dejvida Linča ne bi bilo dovoljno reći režiser, glumac, scenarista, producent, pisac, stolar ili slikar. On je bio jedan od retkih nosilaca epiteta Umetnik a da to nije zvučalo neumesno. Stvarao je bez jasnih granica između vidova umetnosti, konstantno ih preplićući, čak i onda kada se to činilo nemoguće. Njegove priče imaju jasnu vizuelnu dimenziju, dok scene koje je pisao i režirao sa primesama apstraktnog, predstavljaju sintezu likovne i muzičke umetnosti, ostavljajući gledaocu prostor za tumačenje. Prepoznatljiv umetnički potpis Linča su komične scene blage neprijatnosti, tenzije, straha i apsolutne neizvesnosti šta dalje može da se desi.
Provevši detinjstvo sam u svojoj sobi, u svojim filmovima često je davao prostor odbačenim ljudima, socijalnim vanzemaljcima, verovatno se poistovećujući sa osećajem društvene izopštenosti. Ipak, iako je ekranizovao te bitne lične izazove, nikad ih nije koristio kao predmet tragedije. Naprotiv, čuveni Čovek slon je pronašao smisao u prijateljskom odnosu sa lekarom Trevisom i njegovom ženom, dok je dama sa cepanicom bila ključna u razrešavanju misterije crne brvnare.
Drugi motiv koji je provejavao kroz njegove projekte je noir. Dejvid Linč je uspeo da oživi zamrli filmski pravac, da ga učini čudnijim i apstraktnijim ali i zato primamljivijim za gledanje, a to se vidi u njegovim najpoznatijim filmskim ostvarenjima poput Lost Highway i Mulholland Drive. A kad smo već kod noir-a, postavlja se pitanje da li je slučajnost što se Lora Palmer baš tako zove ili direktno aludira na Loru iz istoimenog noir filma Otoa Premindžera. Da podsetimo, obe „Lore“ se su misteriozni likovi, za koje se do samog kraja misli da nisu među živima. Ta jedinstvena mešavina noir-a i apstraktnog je dalje inspirisala poznate umetnike poput režisera Jorgosa Lantimosa i fotografa Gregorija Krudsona.
U svojoj bogatoj karijeri doprineo je i razvoju serijskog formata. Produkcijom, scenarijem, režijom i glumom u seriji Twin Peaks, izvršio je reformu televizijske serije. Tokom emitovanja Twin Peaks-a, porodice su se okupljale oko televizora ne zato što nije bilo drugačijeg načina zabave, nego zato što nisu mogli da izdrže da ne saznaju ko je ubio Loru Palmer. Potpisnica ovih redova iz pouzdanih izvora saznaje da je tokom devedesetih godina Beograd bio išaran grafitima sa istim pitanjem „Ko je ubio Loru Palmer?“. Zoran Kesić se i danas šali u svojim emisijama postavljajući to pitanje, dok retko ko ne prepoznaje tonove uvodne špice komponove od strane (preminulog) Anđela Badalamentija. Kreatori svih savremenih serija duguju večnu zahvalnost Dejvidu Linču i Majku Frostu na transformaciji televizijskog formata. X Files, The Wire, The Sopranos, Breaking Bad i ostali projekti uspeli su samo zato što su stajali na ramenima diva zvanog Twin Peaks.
Skoro dvadeset godina pre ozbiljnih produkcijskih poduhvata, poptu trilogija Matrix i Lord of the Rings, Dejvid Linč je realizovao prvu ekranizaciju romana Dune. Posmatrajući kroz perspektivu današnjice, gde su budžeti filmova B kategorije mnogo veći a naročito nakon Densiove Vilenuvove blokbaster ekranizacije, malo je reći da je Linčova Dina komično jednostavna. Ono što je Dejvida Linča razlikovalo od mnogih režisera osamdesetih godina prošlog veka jeste da se on nikada nije plašio lova na velike ribe.
I tako, nakon svega izrečenog o njemu, zamišljamo Dejvida Linča kako sedi na podu svoje sobe, mašta, slika, piše, pravi nameštaj. Stvorio je od sveta u kome je živeo svoje igralište, svoju sobu za snove, istu onu iz koje je potekao, koja je bila prepuna njegovih slika, bezbrojnih projekata i ideja. Zamišljamo Dejvida Linča kako je svoje konačno utočište pronašao u toj sobi, dok se mi i dalje divimo njegovoj beskrajnoj mašti u delima koja nam je ostavio.
Autorka: Helena Cvetković