foto: BOŠ
Pre više od četiri godine, delile smo školske klupe „Filološke gimnazije’’ i sanjale o jednoj dalekoj zemlji, misleći da se tamo nalazi naš budući život. Često bismo se šalile kako ćemo tamo pronaći svoju pravu ljubav, bilo da je to karijera ili osoba. Na kineskom smeru, učile smo jezik svakodnevno, približavale se kulturi i običajima, maštale da jednog dana govorimo kineski jezik tečno, a gradove i njihovu arhitekturu gledamo uživo. Neverovatno je koliko stvari mogu da se promene za tako kratak vremenski period. Želje se menjaju, dok sudbina radi svoj posao. Danas sam razgovore sa njima odlučila da podelim, zato što se snovi ipak ispunjavaju. Moje dve prijateljice, Sofija i Katarina svoje studentske dane provode na Univerzitetima u Šangaju i Pekingu. Obe su studenti Yuke programa, koji podrazumeva godinu dana učenja jezika i zatim pune stipendije studiranja na izabranim smerovima. Veoma je teško studirati na osnovnom nivou za sporazumevanje na kineskom jeziku HSK4, na kom su one bile pri završetku srednje škole. Međutim, studiranje podrazumeva nivo HSK5.
Razgovore vodimo svakodnevno, a kontakt je sve teži, budući da je vremenska razlika sedam sati, a obaveza je sve više. Potrudila sam se da vam njihov svakodnevni život prenesem u punom obliku, baš onakav kakav jeste, bez izostavljanja loših i teških dana.
Sofija je u Šangaj stigla u ponoć, nakon prvog leta avionom u životu i prvog samostalnog putovanja. Dočekalo ju je puno taksista nudeći joj prevoz i hotel, koje je odbila. Na aerodromu sačekala je jutro, a celu noć provela je sa jednim Kinezom, kojeg mi je opisala kao „velikog ljubitelja Srbije’’. Registracija na Univerzitetu i u domu bila je ujutru. Ceremonija za otvoranje nove školske godine stranih studenata je oduševila, ali njen strah od novog i nepoznatog je i dalje bio prisutan. U početku joj je sklapanje prijateljstava bilo teško, većina ne razme engleski, druže se uglavnom govornici istog jezika, što Sofiji nije išlo u prilog, ne poznaje nikoga iz Srbije. „Kultura je igrala ogromnu ulogu u sklapanju prijateljstava, nije kao da se prvi put družim sa strancima, ali ovo mi je prvi put da se družim sa Azijatima, a ne Evropljanima’’.
Što se tiče vremenske razlike, nije joj bilo teško da se prilagodi, sa porodicom se čuje svakog vikenda preko poziva, sa prijateljima razmenjuje glasovne ili sms poruke svakog dana. Na fakultetu ima svoje odeljenje i razrednu. Semestar u Kini počeo je u septembru i zbog toga Sofija kaže: „U početku sam se osećala usamljeno kada su svi u Srbiji još uvek bili na raspustu, osećala sam se kao da propuštam toliko toga, sada više nemam takav osećaj. Čujem se sa ljudima koji se trude da održe kontakt na daljinu, naravno, postoje i oni koji se ne sete ni da pošalju poruku, ali mene to ne dotiče. U suštini, ništa se nije promenilo, učim i trudim se, samo više ne sa vama’’.
Sofija će sledeće godine studirati ekonomiju na kineskom jeziku. Sada se bavi predmetima kao što su: slušanje i pričanje, čitanje na glas, kineski karakteri, opširno čitanje i HSK. „Za sada gradivo nije preteško, uglavnom se profesori trude da razmemo gradivo koje će nam biti i na testu. Trude da nam gradivo uđe u dugoročnu memoriju, pre nego u kratkoročnu, kao što sam pre učila. Bilo mi je potrebno dve nedelje da se opustim i progovorim kineski.’’ Predavanja su celokupno na kineskom, dok njeni profesori ne govore engleski, niti ga znaju. Jedina prepreka joj je bila brzina govora, koji se ne trude da prilagode.
U prodavnicama, restoranima ili kafićima, jezička barijera ne predstavlja veliki problem, radnici i konobari gotovo da uopšte ne komuniciraju sa kupcima. Telefoni su veoma bitni u Kini, za sve postoji aplikacija, naručivanje ili plaćanje, sve se obavlja preko QR koda. „Postoji čak i aplikacija za aparat za vodu.’’Olakšavajuća okolnost je život u studentskom gradu, odnosno „kampusu’’, kantine služe azijsku hranu, dok postoji i jedan restoran koji služi zapadnu hranu, „tamo služe sendviče, paste, pice...volim ponekad da odem tamo. Na kinesku hranu sam navikla, jela sam je i u Srbiji. Šangaj je poznat po tome što su sva jela slatka. To mi je predstavljalo problem, nisam osećala ukus jela, hrana je u poređenju sa srpskom vrlo neslana. U Srbiji sam uz svako jelo jela hleb, sada jedem pirinač. Kinezima doručak izgleda kao nama ručak, mnogo više jedem povrća, ne sećam se kada sam poslednji put popila kafu.’’
Sofija je oduvek imala povezanost sa Kinom: „Moj daleki rođak bio je jugoslovenski ambasador u Kini, tata mi je bio na poslovnom putu u Šangaju, gde se ja sada nalazim. Ali, pored svega lepog, nedostaje mi da sa nekim uživo porazgovaram na srpskom, pojedem burek, popijem domaću kafu i zagrlim porodicu.’’
Katarina je veliki deo svog detinjstva provela u Pekingu. Tamo je završila pet razreda osnovne škole. U Pekingu je živela sa svojom mamom, koja je pre dve godine ponovo dobila ponudu da radi tamo, što je jedan od razloga zašto je Katarina odlučila da studira baš na tom Univerzitetu. Katarina priča kineski već četiri godine. Odaje da sa neznanjem kineskog nije moguće dobiti stipendiju. „Veoma je retko da fakultet dodeli stipendiju, najbolje opcije su državna stipendija ili gradska. Ali bez znanja jezika, nije moguća nijedna.’’
Njeni prvi utisci o Kini nemaju veze sa fakultetom, imala je šest godina, ali se seća da je hrana uopšte nije oduševila. Anegdote sa prvog dana i prijema na fakultet nema, prijava je podrazumevala previše pregleda i čekanje vize, jedina dobra stvar bila je, kako kaže Katarina, njena nova prijateljica Ame, sa kojom se i sada svakog dana druži. Vremenskoj razlici se brzo prilagodila, za razliku od prethodne posete početkom godine, koju je veoma teško podnela. Komunikacija sa prijateljima i porodicom joj veoma teško pada, a njen pun raspored joj ništa ne olakšava. „Konstantno učim ili sam na časovima. Često kad me prijatelji zovu ne mogu da se javim. Nije neuobičajeno da se nedelju dana ne čujem sa najboljim prijateljima ili tatom i bakom.’’
„Moj dan na fakultetu je kao dan u srednjoj školi, samo što je časova manje, a gradiva i stresa više. Obim gradiva je dosta velik, imam četiri predmeta: kineski jezik, čitanje i pisanje, slušanje i pričanje, kao i matematiku. Svi časovi su na kineskom, kao i matematika. Svakog dana imam puno domaćih zadataka, zbog toga i van časova učim jezik, ono što sam u Beogradu učila šest meseci, ovde sam savladala za mesec dana.’’
Katarina je na kinesku kuhinju navikla, voli različite ukuse i začine od malena. Dok je u Srbiji, kako kaže, jela na autentičnim mestima, čija je hrana prilagođena i mnogo manje začinjena. Njen fakultet nudi joj mnogo različitih izbora kantina, u kojima se služi različita hrana. U studentskom gradu ima previše kafića i prodavnica koje su neizbežne. Nudi joj i različite ekskurzije i putovanja po Kini. Nije odlučila da propusti jednu sa koje mi se ovih dana javlja, obilazi različite gradove, u trošku fakulteta. Katarini pored sve zabave, druženja sa novim prijateljima i njenog života u jednoj „tinejdžerskoj seriji’’ neizmerno nedostaje porodica, prijatelji i njen pas Meda.
Prijateljstvo preko žice i meni teško pada. Nekada smo se viđale svakog dana, jele užinu i učile zajedno, bile jedna drugoj podrška. Sada nas dele kilometri, sati i obaveze, dok pozivi i poruke postaju ono najdragocenije. Retke su i važne veze koje opstaju uprkos svim preprekama. Za mene prepreke kao da ne postoje, jer ću za njih uvek biti blizu, čak i ako moram da doletim na drugi kontinent i izvadim vizu.
Autorka: Nina Jevtić