foto: Aleksandar Đokić
Duga je istorija studentskih protesta u Srbiji. Početak se vezuje za sada već daleku 1968. godinu kada su studenti započeli svoju borbu za slobodu izražavanja i demokratiju. Poslednji u nizu dešava se krajem 2024. godine nakon pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Studenti, ujedinjeni u borbi za pravdu, zajedno sa svojim profesorima, prosvetarima, građanima i građankama širom Srbije, već mesec i po dana traže pravdu za 15 nastradalih osoba u Novom Sadu. Zahtevi su jasni – od njih ne odustaju, a kako bi se ispunili, studenti sa univerziteta u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu blokirali su svoje fakultete i obustavili nastavu.
Kada protesti postanu učestala pojava u nekom društvu, to svima govori da se radi o državi u kojoj ne postoji uobičajeno, tj. institucionalno, ostvarivanje zakonom zagarantovanih prava, započinje razgovor za Mingl doc. dr Nemanja Krstić sa Departmana za sociologiju Filozofskog fakulteta u Nišu.
„U slučaju Srbije, građani i građanke su suočeni sa sveopštom nepravdom i kriminalom. Ono što je poseban problem jeste što kriminal i nepravda idu direktno iz državnog vrha i spuštaju se sve do nivoa svakodnevnog života. Stoga, građanima i građankama nisu dostupni osnovni uslovi života, na primer, nije moguće dobiti valjanu zdravstvenu ili socijalnu zaštitu, ostvariti pravdu u sudskim sporovima, adekvatno zaposlenje, platu koja omogućava dostojanstven život, kvalitetno obrazovanje i tako dalje’’, smatra Krstić.
Ovakva nejednakost je uobičajena za društva sa autoritarnom vlašću, bilo da je ona autokratska, partokratska, oligarhijska ili totalitaristička.
„Ono što je poseban problem jeste upravo to što ovakve vlasti koriste različite tehnike vladavine kako bi zarobile najpre državne resurse, a onda i društvene sfere života, i onda gotovo svu svoju političku moć upotrebljavaju kako bi ostali na vlasti. Što duže neka vlast ostane vladajuća – to je njihovo ignorisanje društvenih grupa i inicijativa koje ukazuju na nepoštovanje prava veća’’, dodaje Krstić.
O padu nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu
Kada vlast postane potpuno okupirana ostvarivanjem ličnih interesa političke i ekonomske elite onda se gube svi kriterijumi opšteg dobra i to posle određenog vremena počinje da produkuje ozbiljne posledice.
„Jedna od tih posledica jeste da se ruše građevinski objekti koji su ili novoizgrađeni ili su rekonstruisani. Ali ovo je samo najvidljivija posledica, mada ne i najopasnija, zapravo, sve su opasne. Neke koje mogu ovde da pomenem su te da umiru ljudi kojima nisu dostupne medicinske usluge usled lošeg upravljanja budžetskim sredstvima. Takođe, partijski organizovana potrošnja sredstava kojima se zadovoljava članstvo, a ne potrebe građana, nas je dovela do toga da umesto ulaganja u obrazovanje, što je centralna investicija svakog razvijenog društva, dođemo do toga da su nam škole ruinirane, a nastavnici i nastavnice poniženi’’, priča Krstić.
Studenti kao grupa koja raspolaže intelektualnim kapacitetima je u stanju da sve ove probleme registruje, da razume njihove uzroke i da vidi alternativne načine upravljanja državom i organizovanja društva. Pored toga, studenti su, kako Krstić ističe, pokazali da imaju i emocionalne kapacitete, da saosećaju sa onima koji su direktne žrtve političkog kriminala.
„I na kraju, pokazali su da poseduju i kolektivnu volju da se angažuju u ostvarivanju boljih uslova života u zemlji u kojoj žive i gde žele da nastave da žive. Ono što posebno impresionira u vezi sa studentskim protestima jeste da su oni vrlo brzo uspeli da definišu konkretne zahteve koji u suštini ogoljuju celokupnu korumpiranu partijsku vlast. Moglo bi se reći da sada na jednoj strani imamo studente, zajedno sa celokupnom javnošću koja im je dala podršku i pridružila se protestima obustavom rada, kao branioce ljudskosti, pravde, demokratije i solidarnosti, i na drugoj strani političku kliku koja produkuje smrt, nepravdu, autoritarnost i oholost’’, smatra Krstić.
Problem koje nastaje u ovakvoj podeli u javnosti jeste da ono što je uobičajeno prolazilo političarima na vlasti više ne prolazi.
„Mislim na praksu da se u određenoj krizi, politička elita pojavi u javnosti sa određenim populističkim merama i lažima plasiranim kroz tabloide, i to se nakon nekog kratkog vremena slegne. Sada svaki njihov populistički model ne prolazi, jer prekoputa sebe imaju grupu ljudi koja je u stanju da kritički razmotri svaku informaciju koja im je upućena. Na primer, populistička mera o jeftinim stambenim kreditima je naišla na adekvatnu analizu studenata i studentkinja koja je pokazala da su ti krediti skuplji nego oni koji su već dostupni. Isti je slučaj sa informacijom da je dokumentacija o rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu javno dostupna, gde je analiza studenata i studentkinja jasno pokazala da se zapravo radi o nepotpunoj dokumentaciji, gde nedostaju ključni dokumenti’’, ističe sociolog Krstić.
Protesti nekad i sad – jedna stvar je ista: Nepovratan smer u kome su krenuli studenti i studentkinje
Upoređujući proteste nekada i sada, Krstić za Mingl kaže da se oni ne razlikuju mnogo, jer su svi bili usmereni ka ostvarivanju humanijeg, demokratičnijeg, pristojnijeg društva.
„Kao i tada, i sada su građani i građanke na čelu sa studentskom populacijom okupljeni u pokušaju da spreče siromašenje društva, uništavanje prirode, upropaštavanje života i emigraciju stanovništva. Protesti koji su kulminirali okupljanjem ogromnog broja ljudi u Beogradu, Nišu i Novom sadu su pokazali da stanovništvo pokrenuto studentskim buntom nije pasivno i da ne želi da ćuti kriminalu organizovanom od strane političara na vlasti. Ovako veliki događaji uvek imaju jak uticaj na podizanje svesti o problemima određenog društva, ali i osnaživanje različitih grupa da se aktivnije uključe u njihovo rešavanje. Nepovratan je smer koji su pokrenuli studenti, a neodgovorna vlast samo podstiče dalje ujedinjavanje stanovništva’’, smatra Krstić.
Protesti u srži isti – želja za boljim, dostojanstvenim životom
Novosadski univerzitet se u više navrata suočavao sa blokiranjem Rektorata. Naime, kako ističe studentkinja Filozofskog fakulteta i PR blokada ove ustanove Natalija Petrović, studenti imaju sada već istoriju ovakvih borbi, jer je tokom prošle godine, zbog nepravednih izbora za parlament Filozofskog fakulteta, bio blokiran i Rektorat.
„Mislim da je naš fakultet prvi stupio u blokadu upravo zbog toga, iskustva, ali i zbog uključenosti naših studenata u aktivističke aktivnosti, i društveno-politički kontekst. To verovatno jeste tako jer naši profesori veoma vrednuju kritičko razmišljanje, pogotovo na medijskim studijama, i od prvog dana nas uče da ne ćutimo, budemo hrabri i da se borimo’’, ističe Petrović.
Reč koja se krajem 2024. godine izdvojila je plenum, a Petrović kaže da je on upravo primerak direktne demokratije i dokaz da prava demokratija postoji, da je moguća i da funkcioniše.
„Na njemu se donose sve najvažnije odluke u vezi sa funkcionisanjem blokada. Ne postoji nijedna osoba, kao ni skup osoba, koje se mogu nazvati ili smatrati liderima ovih protesta, i svi student imaju ravnopravne glasove. Iako razlozi za protestovanje pre i sada nisu isti, i na žalost sada je u pitanju tragedija koja je usledila zbog kršenja zakona i korupcije, nešto što je zajedničko svim studentskim zahtevima jeste da su ispunjivi, legitimni i da je krajnje tužno što kao mladi moramo da provodimo našu mladost u traženju apsolutnog minimuma nečega što se može nazvati dostojanstven život’’, smatra Petrović.
Mladi u Srbiji apolitični... ili ipak ne?
Na zahteve, ali i studente i studentkinje širom Srbije, vlast odgovara povremeno, ali je uglavnom prisutna „glasna tišina’’. Za Mingl Petrović dodaje da vlast ne zna kako da reaguje na njih, pošto nisu naišli do sada na ovakvu vrstu otpora.
„Neminovno je da se ta hapšenja i puštanja dešavaju kako bi umirili deo javnosti, pošto je sigurno da je zločin koji se dogodio uticao i na njihovo glasačko telo. Ipak, mi i dalje ne vidimo da su ljudi koji su zapravo odgovorni, kao neko ko je na visokim pozicijama u vladi naše zemlje. To nam pokazuje da sa njihove strane i dalje manjka te ljudskosti, moralnosti i odgovornosti koju vlast mora da ima, kako bi zapravo radila u korist građana’’.
U Srbiji se godinama govori o tome da su mladi učmali, da su nezainteresovani i apolitični, priča Petrović i nastavlja razgovor o blokadama, koje, kako ističe, pokazuje upravo suprotno.
„Razumevanje, solidarnost, briga i zajedništvo isijavaju sa svih fakulteta u Srbiji. Nivo ozbiljnosti i organizacije čak i mene je iznenadio. Veoma sam ponosna na svoje vršnjake, jer kao neko ko se bavi aktivizmom već neko vreme znam koliko je nekad teško probuditi zainteresovanost u nama. Svaki deo blokade je regulisan i organizovan, a odluke se donose na demokratski način’’, dodaje ona.
Iz Niša je kretalo, i iz Niša opet kreće
Niš. Jedan od najvećih gradova na jugu Srbije godinama je bio vesnik promena – protesta slobodnih građana i građanki. I ove godine, jedan od prvih u nizu fakulteta koji je bio blokiran je Filozofski fakultet. U nizu blokiranih pridružili su se i ostali, među kojima je i jedan od većih – Građevinsko-arhitektonski fakultet, koji deli zgradu sa Mašinskim fakultetom u gradu na Nišavi.
Studentkinja Građevinsko-arhitektonskog fakulteta Teodora Savićević za Mingl kaže da nije bilo teško okupiti ljude, jer se, kako kaže, jug javlja prvi.
„Centralizacija u našoj državi je bolna tačka i Niš kao grad u koji se ulaže mnogo manje novca nego u Beograd, konstantno oseća posledice u vidu emigracije. Ona se može zaustaviti samo buđenjem svesti celokupnom stanovništvu, staviti svima do znanja koliko je ovaj grad strateški bitan i koliko mlade snage njega pokreće. Ne možemo dozvoliti da se to olako shvati i da se naš univerzitet smatra beznačajnim’’, smatra Savićević.
Do sada je na ovom fakultetu održano na desetine plenuma. Za plenum kaže da je najvažniji, jer svako ima pravo glasa i ničiji glas nije bitniji od onog drugog. Savićević u razgovoru citira „Životinjsku farmu’’ Džordža Orvela – „Sve su životinje jednake, ali su neke jednakije od drugih’’ i ističe da ova parola ne vlada na plenumima.
„Dokle god se bude jednaka pažnja pridavala svim pitanjima i dokle god se niko ne oseća zapostavljenim, mi ćemo trajati. Nekadašnje i današnje zahteve sagledavam na isti način, samo stvorene pod drugačijim okolnostima. Studenti žele nezavisne institucije na koje mogu da se oslone i kojima mogu da veruju. Samo tako će biti stvorena država u kojoj ćemo želeti da ostanemo i stvaramo bolje sutra’’, smatra Savićević.
Pokazivanje nezainteresovanosti za zahteve studenata i građana, postupanje po ličnim nahođenjima, svakodnevno spinovanje vesti smatra da su stvari koje celokupno javno mnjenje stavlja u bezizlaznu poziciju.
„Jako je žalosno što ovu vlast ne zanima volja naroda, već samo njihova lična korist. Mislim da su i oni u velikom problemu i da pažljivo promišljaju svaki korak kako ne bi izazvali još veći bes. Očigledno nisu svesni da bes izaziva i ignorisanje celokupne situacije. Ono što sigurno sledi jeste širenje propagande koje traje već dugo, stavljanje u fokus neke druge teme kako bi se skrenula pažnja sa protesta (što se trenutno dešava), nastavak etiketiranja i slično. Naše je da istrajemo i budemo jači od toga’’, ističe Savićević.
Zgrada fakulteta postala je jedno veliko utočište puno ljubavi i podrške. Tu ne postoje klasne ili etničke razlike, bilo kakvo odvajanje, već samo težnja ka istom cilju. Opšti cilj svih nas je baš ta borba za bolje sutra u kome ćemo svi biti vedri i nasmejani, a bez straha za sveopštu bezbednost. Kako je na jednom mestu veliki broj mladih ljudi, pa su interesovanja mnogobrojna, postoje radne grupe za različite poslove koje obavljaju na najbolji mogući način.
Mi, kao studenti u blokadi, zaista živimo iz dana u dan. Ne možemo da predvidimo šta će oni uraditi i kako će reagovati na naše akcije, ali cilj svih naših aktivnosti jeste da pokažemo da smo neustrašivi, nepotkupljivi i spremni da istrajemo u našoj borbi.
Autor: Aleksandar Đokić