foto: Originalni poster filma
Filmska, muzička, kulturna industrija, svima njima zajedničke su mlade, lepe i nasmejane žene. One su lica na bilbordima po gradovima, na reklamama koje iskaču po internetu, na naslovnim stranama medija koji prodaju zabavu. Ali šta kada ta mladost prođe? Šta kada lepota dobije bore, a osmeh izgubi oštrinu? Upravo na ova pitanja odgovara film koji je već osvojio brojne nagrade – „Supstanca” („The Substance”).
Šta je supstanca?
Demi Mur, glumica koja je obeležila 80-te i 90-te godine prošlog veka, igra Elizabet Sparkl, takođe glumicu čiji su slavni dani iza nje. Sada je voditeljka programa za aerobik na televiziji koja na svoj 50. rođendan dobija otkaz. Isfrustrirana, doživljava manju saobraćajnu nezgodu i tada dolazi u kontakt sa supstancom. Dobivši traku koja je upućuje u to šta je supstanca i kako se koristi, Elizabet se, posle nekog vremena, odlučuje da tu supstancu isproba.
Supstanca funkcioniše tako što se ubrizga u telo nakon čega dolazi do njegove deobe, odnosno do rađanja mlađe verzije onoga ko je supstancu iskoristio. Dok je mlađa verzija na slobodi, starija se održava u životu pomoću tekućine koju dobija uz supstancu. Ko god da koristi ovu supstancu mora da se vrati u svoje originalno ja telo nakon nedelju dana. Čitav proces zapravo funkcioniše tako što na nedelju dana menjate tela. Ukoliko malo okasnite, telo koje se ne koristi počinje da se suši, jer tečnost na koju je priključeno i preko koje se hrani, nestaje. Poslednje pravilo u vezi upotrebe supstance je više savet, a to je da dobro zapamtite - novo telo nije nova ličnost, oba tela su jedno!
Nakon što koristi supstancu, Elizabet stvara novi identitet za mlađu verziju sebe i prijavljuje se na posao koji je skoro izgubila. Vrlo brzo postaje nova zvezda i zaštitno lice televizije. Lice koje će na reklamama po televizijama i gradu zameniti njeno starije lice. Sju, kako se zove njen alter ego, počeće da uživa u slavi koju je dobila, a jedino što će je remetiti, jeste to što kroz nedelju dana mora ponovo da bude Elizabet. I tu kreće zaplet...
Žena kao seks simbol
Osim što se film bavi posmatranjem žena kroz prizmu fizičkog izgleda u televizijskoj industriji (ali i drugim sličnim industrijama), „Supstanca” obiluje mnogobrojnim simbolikama koje perfidnije, a opet elegantno ukazuju na ovu pojavu. Prva koju vidimo jeste zvezda na Bulevaru slavnih koju je Elizabet dobila u mladosti, a koja polako bledi, slama se i preko koje ljudi najnormalnije pešače. Dosta jasna simbolika stoji iza ljudi koji stoje na vrhu tih industrija koje žene posmatraju kao seks simbole. To su stariji muškarci, čiji se poslovni uspeh oslanja isključivo na estetiku svog proizvoda, a njihov proizvod su mlade i lepe devojke. Njih ne interesuje ono što one imaju da kažu, ono što osećaju, niti bilo šta više. Njihovo je da budu pred kamerama i smeju se. Novac će doći sam.
Film ne zapostavlja naravno ni to što te devojke naivno pristaju na to, a za šta je Elizabet najbolji primer. Umesto da proba da se osveti poslodavcu zbog toga što je tako hladnokrvno odbacio ona se, ni manje ni više, vraća kod njega, čim postane Sju. Na taj način stiče popularnost, istina, ali njen novi-stari šef zgrće još veći novac na njoj.
Odvojen život koji Elizabet/Sju vodi je isto pun te simbolike. Sju uživa u popularnosti i pažnji koju dobija. Brzo nalazi društvo, a sa njim dolaze i momci. Kako sve to duguje svom izgledu, primorana je i da ga neguje, te forsira striktno zadatu ishranu, treninge i razne tretmane lica. Dok je u svom starom telu, kao Elizabet, sreću nalazi u stvarima koje su joj ranije bile zabranjene ili je bar sebe ubedila da su joj zabranjene. Tako više ne mora da pazi na ishranu, kuva šta god želi, pije i vreme provodi ispred TV emisija za koje ranije nije imala vremena.
Ipak, najjači utisak ostavlja kraj. Kraj koji spaja sve aktere filma. Kraj koji dovodi publiku kao konzumenta onoga što nam televizija, reklame, filmovi, muzika i mediji serviraju. Kraj koji će nam našu junakinju predstaviti onakvom kakvom je nismo ni zamišljali. Simbolika ne može biti jasnija.
Kada „Supstancu” posmatramo kao film, a ne poruku, ne možemo reći da se radi o epohalnom ostvarenju. Svako ko je pročitao redove koje opisuju radnju filma može da pretpostavi u kom smeru ide priča. Radnja je dosta linearna i predvidljiva, a neke priče koje su se sa strane ubacile u glavni tok radnje bivaju prelako odbačene. Osim predvidljivosti, publika i kritičari filmu zameraju i dužinu. „Supstanca” traje koji minut duže nego što bi trebalo, a sve iz razloga da bi se poruka koju je sigurno većina shvatila tokom gledanja, prikazala samo na brutalniji način.
Autor: Jovan Živković