Draga 2024. godino,
Mnogo toga želim da ti kažem. Do sada se nikad nisam obraćala nijednoj od vas, pa mislim da je najbolje da počnem skroz od početka, od tvog dolaska. Uprkos svim ukrasima koji su oko nas postojali, pripreme za tvoj dolazak trajale su kratko.
Dočekali smo te u kafani, jedinoj u kojoj je bilo mesta da se svi mi smestimo, pošto smo sačekali poslednji trenutak za rezervaciju. Prostora za očekivanje tvog dolaska kao da nije ni bilo, osvestili smo se da stižeš tek negde na polovini dočeka.
Ti, kao kraljica večeri, došla si i prebrzo i presporo – prebrzo jer, čini mi se, vreme nam prolazi drugačije u poslednjih par godina; presporo, jer se do tvog veličanstvenog dolaska u kafani ništa naročito nije dešavalo.
Situacija je tvojim dolaskom postala još gora, istina ne dele svi taj moj osećaj. Pomislila sam, ako nešto ovako loše počne, kako li će tek da se završi. Doduše, ljudi oko mene kritikuju me da previše razmišljam, pa možda ne bi svako na mom mestu proveo toliko vremena razmišljajući o svemu što može da pođe naopako. Kad nešto loše počne, ne mora da znači da će i kraj biti loš i obrnuto.
U svom razmišljanju sam donekle i pogrešila. Donekle i nisam. Od nas odlaziš u istom ritmu. Postepeno i veoma vešto otvarala si mnoga važna pitanja, ali nas napuštaš prebrzo, pa odgovori izostaju za vreme tvoje vladavine.
Ovde kod mene je hladno, kiša pada i nikada nisam bila srećnija što sam kupila bundu. Kapu, šal i rukavice tradicionalno ne nosim, ali s vremena na vreme stavim kapuljaču. Kosa mi se od vlage naduje, pa ne vredi ni da se peglam ni feniram, svejedno je. Ona kao da vodi neki svoj život.
Razmišljam o tome koliko si brzo prošla, gotovo da nisam stigla da uživam u tebi do kraja. Možda je to moj problem, uvek mi se čini da se smenjujete prebrzo jedna za drugom. Negde pred kraj tebe, odlučila sam da ove godine za mene nema novogodišnjih odluka. Ionako sam svake godine do sada želela isto. Napravim spisak koji uglavnom čini dvocifreni broj želja i onda nikada nijednu ni ne ispunim.
Odlučila sam da za narednu godinu ne pravim listu. Više ne obećavam sebi da ću postati nova ličnost, nekako si mi pomogla da shvatim da je moja ličnost sasvim u redu, nova mi i ne treba.
Dobar deo tebe provela sam pitajući se gde je nestala moja iskra. Tek pred tvoj kraj primećujem da je iskra i dalje tu, u meni. Mislim da je samo bila zamaskirana dešavanjima koja si ti nosila sa sobom. Godine kao da su počele da se stapaju jedna u drugu. Smenjujete se tako brzo da evo, već imam 27 godina. Ponekad se i dalje osećam kao da živim u nekoj od tvojih prethodnica. Svejedno, naučila si me da bolji dani dolaze, da je bolje vreme iza ugla, pa se nadam da će tvoja naslednica da zadrži isti manir.
Jedan deo tebe uopšte i ne pamtim. Pamtim samo one bitne stvari koje si mi donela – lični napredak, sazrevanje i neka nova saznanja o životu i meni. Pamtim i putovanja, doduše samo po komšiluku, kafe sa prijateljima i šetnju sa svojim psom u parku. Pamtim i sve što nisam dobila od tebe, ali znam da vredne stvari vredi čekati.
Možda mi nećeš verovati kad ti ovo kažem, ali najtopliji meseci za mene su ovi zimski. Znam, hladno je i grozno, kiša pada i sve je blatnjavo. Zimski meseci topli su iznutra. Sve je okićeno, sve sija, u mojoj glavi prolaznici na ulici deluju srećnije. Čini mi se da i oni uživaju u novogodišnjoj dekoraciji isto koliko i ja, da više daju u humanitarne svrhe, da i njihova iskra više sija.
Negde pred tvoj kraj rodio se kolektivni bunt, prvo među studentima, ali vidim da se širi dalje. Mislim da će taj bunt i vatra koju ostavljaš za sobom da te opisuju na dalje. Sve što si nam dala i sve što si od nas oduzela staje u ove zimske mesece. Deluješ kao prekretnica za sve. Pamtićemo te kao godinu koja je donela ono što svima treba – jedinstvo i zajedništvo.
Meni si prekretnica na ličnom planu. I ja posle tebe imam drugačiji osećaj jedinstva i zajedništva. Samoću više ne doživljavam na isti način kao ranije. Sad mi je jasnije da samoća ne mora da donosi nemir, da zaista nikada nismo sami dok dajemo ljubav.
Na kraju, da ti kažem da sam godinu započela i završavam sa istim ili sličnim pitanjima. Na neke od njih mislim da neću dobiti odgovor nikada. Od tebe svakako odgovore nisam dobila, ali sam dobila nešto važnije – svest o tome da neke stvari dolaze same od sebe. Neke, doduše, ne dolaze uopšte.
Želim još i da te pozdravim i da ti kažem da ćeš, uprkos tome što te ne pamtim skroz, da ostaneš deo mene kroz sećanja koja ću uvek nositi sa sobom. Radujem se da vidim šta nam donosi ona kojoj za nekoliko dana predaješ krunu. A ti se pazi na svom putu dalje, u mraku se teško vidi dok ne dođeš do svetla.
S ljubavlju,
Ganja