foto: Privatna arhiva
Nakon beogradske premijere, koja je održana 2.decembra u MTS dvorani, razgovarali smo sa rediteljem Davidom Jovanovićem i scenaristom Đorđem Kosićem, o njihovom debitanskom dugometražnom filmu Sunce nikad više. Sa kakvim su se izazovima susreli prilikom stvaranja filma, koje su to borbe mladih umetnika danas, ali i kakva je dalja budućnost samog filma čitajte u nastavku intervjua.
Mingl: Pošto se nakon svake projekcije filma, održava razgovor sa publikom, ono što me prvo zanima je da li ste zadovoljni reakcijama gledalaca? Koliko je tema kojom se bavite važna za beogradsku publiku i da li je ona jedna vrsta opomene?
Đorđe: Reakcijama sam vrlo zadovoljan, pre svega jer ih ima - hoću da kažem, mislim da lm nije ostavio nikoga ravnodušnim. Negde je ta reakcija imala pozitivni, a negde negativni predznak, ali mislim da to i jeste ono najzanimljivije u tome kada neko delo ugleda svetlost dana: dijalog koji se uspostavi između publike i dela. Ljudi ti prilaze sa svojim tumačenjima, utiscima, emocijama, i tu vidiš da li i koliko tvoja priča rezonuje sa drugima. Što se tiče teme (pretpostavljam da se misli pre svega na onu o ekologiji), ne bih išao tako daleko da kažem da je cilj filma bilo kakva opomena. Mislim da didaktičnosti generalno nema mesta u umetnosti, jer onda govorimo o propagandi.
David: Prva osoba koja je progovorila na prvom razgovoru u Srbiji bila je gospođa iz Bora, koja je u suzama rekla da smo pogodili suštinu, a to je pitanje porodice. Da film nije stranački, ni na čijoj interesnoj agendi, već da se bavi ljudima. Moj najveći strah je da se lm instrumentalizuje u političke svrhe jer, pre svega, nije pravljen sa tim ciljem. Umetnost mora da ima svoju autonomiju. Sunce nikad više, pre svega, treba da otvori prozor u živote tih ljudi, jer je taj surovi svet zaista teško razumeti bez neposrednog iskustva.
Mingl: Dakle, centralna tema filma je gubitak doma usled ekspanzije rudnika i potreba oca i sina da jedan u drugom nađu utehu i zaštitu. Možete li nam onda reći šta je dom za vas danas? I koliko je savremeni trenutak uticao na to da pojam doma postane fluidan ili se čak potpuno izgubi?
Đorđe: Za mene dom nije fizički prostor (otplaćen, ili pod kreditnim dugovanjima), već psihološki prostor odnosa sa bliskim ljudima - porodicom, prijateljima. (Da, besramno parafraziram frazu “dom je tamo gde je srce”.)
David: Dom su ljudi sa kojima sam; prostor bez onih koje voliš je samo prostor, nije dom. Međutim, svi ljudi teže da imaju svoj kutak, svoj fizički prostor koji ih uvek čeka i u koji uvek mogu da se vrate.
Mingl: Šta je ono što ste naučili iz rada na ovom filmu i koliko vas je on promenio?
Đorđe: Meni se čini da sam svašta nešto naučio, ali smo toliko davno krenuli da ga pišemo da mislim da sam u međuvremenu sigurno isto toliko zaboravio.
David: Naučio sam šta zapravo znači baviti se filmom.
Mingl: U jednom intervjuu David je rekao da je sve krenulo od pesme Dejvida Linča - The ballad of hollis brown. U toj pesmi jedan deo glasi –
You prayed to the Lord above
Oh please send you a friend
S toga su moja pitanja - koliko ste prijatelja dobili kroz proces stvaranja ovog filma i da li je zajedništvo nešto što krasi ovu ekipu?
Đorđe: Ovo je možda pre pitanje za Davida, pošto je moj kontakt sa ekipom filma uglavnom počeo i završio se na premijeri. Malo se šalim, ali u suštini, za mene je proces bio pre svega druženje sa tastaturom i sa Davidom.
David: Ovaj film se nikada ne bi desio da toliko ljudi toliko dugo nije verovalo u njega. Sedmogodišnji proces zauvek je učvrstio mnoge odnose. Moje prijateljstvo sa Đorđem posebno mogu meriti upravo kroz proces stvaranja ovog lma. Naš prvi razgovor ikada vodili smo baš o ovom filmu. Đorđe je bio prva osoba kojoj sam ispričao priču i ujedno prvi scenarista na FDU kome se dopala neka moja ideja. Bilo je to u holu Fakulteta dramskih umetnosti, 7. februara 2018. godine, nešto posle 15 časova.
Mingl: Kako je jedan od glavnih likova u filmu dečak Dule, interesuje me da li su nam deca danas jedina uteha i put ka utopiji? Da li biramo da ih lažemo, kako bi što duže mogli da bežimo u njihovu maštu?
Đorđe: Nema smisla lagati decu da idemo ka utopiji, kao što nema smisla ni da mi odrasli kukamo nad tim da smo u distopiji. Da citiram Duška Radovića: “Dete je čovek u odelu deteta”. Mislim da ova misao ide u oba smera, odnosno, da treba negovati “dečiju” maštu, zaigranost i radoznalost kod odraslih, ali i odgovornost “odraslih” kod dece.
David: Ne postoji realnost, niti je moguće bežati u maštu. Sve je stvar odluke – da li živimo u svojoj ili u tuđoj realnosti. Deci samo još uvek nije nametnuta tuđa.
Mingl: Možemo li uopšte da zamislimo miran život bez empatije i šta se dešava kada je potpuno izgubimo?
Đorđe: Život bez empatije je sigurno mnogo lakša opcija, zato se ljudi i brane od nje, u pokušaju da se zaštite od stalnih napada sumornog sveta i svakodnevice. To je, na kraju krajeva, prirodan rezultat bombardovanja prekobrojnim informacijama, vestima, tragedijama na dnevnom nivou. Ljudi prosto to ne mogu da izdrže i otupe. To jeste lakši put, ali je takođe i potpuno besmislen, jer ne može se selektivno otupeti - čovek koji umrtvi svoj emotivni život gubi kapacitet da uživa i u lepim stvarima. To je, čini mi se, jedna od uloga umetnosti: da nam pomogne da život sagledamo nekim novim očima, da se iznova iznenadimo, da dopustimo sebi da se rastužimo, razveselimo, naljutimo, razočaramo… Sve te raznolike emocije bez kojih život postaje ravna linija.
David: Ja ne mogu. Zar nisu psihopate te koje, pre svega, nemaju empatiju?
Mingl: Koliko dugo traje vaša saradnja i da li uskoro planirate još neki zajednički projekat?
Đorđe: Saradnja traje od kad se poznajemo. Što se mene tiče, od projekata sa Davidom u bliskoj budućnosti ambiciozno planiram zajednička druženja, kuvanja, igranje igrica i gledanje filmova.
David: Planiramo da osušimo celu mangulicu dimom jabukovog drveta.
Mingl: Govorilo se da je ovo poslednja projekcija u Beogradu. Da li je to tačno i da li će film imati i svoj festivalski “život“?
David: Svaka sledeća projekcija je poslednja, jer možemo da ih dodajemo samo ukoliko bude odziva publike. Sledeća beogradska projekcija je 25. decembra u 18 časova u Dvorani kulturnog centra. Film će svakako imati svoj festivalski život po svetu ali želim da ga prikažemo što većem broju ljudi u Srbiji. Spreman sam da odem u svako mesto i razgovaram sa publikom nakon svake projekcije. Neka ovo bude poziv svim kulturnim centrima, domovima kulture i bioskopima u Srbiji, Bosni, Hrvatskoj, Crnoj Gori… Ukoliko želite da prikažete naš film, pišite mi na david@pointlesslms.rs.
Za kraj, pozivamo vas da se upišete u naš Mingl leksikon!
Omiljeni filmski guilty pleasure?
Đorđe: Trenutno John Wick saga.
David: Bindžovaje serija
Kojim citatom iz filma bi opisao svoj život?
Đorđe: “Keep pedaling, you piece of shit.” (Turbo Kid, 2015)
David: “You put too much in it. Too much oil can cause a spontaneous combustion. Can happen. It’s pretty unusual, but it sure can happen.” (This Must Be the Place, 2011)
Božićni film koji uvek voliš da pogledaš?
Đorđe: Bilo koji sem Love Actually.
David: Fargo (1996)
Filmska simpatija?
Đorđe: Uh, nisam baš dugo imao. Kad sam bio mali bila je Misti iz Pokemona.
David: Moj trenutni dejt.
Omiljena muzička tema/pesma na filmu?
Đorđe: Can You Hear The Music - Ludwig Göransson.
David: Falling - Julee Cruise, Angelo Badalamenti, David Lynch
Razgovor vodila: Teodora Marković