foto: BOŠ
Zamislite ovaj scenario: nakon napornog dana, odlazite u krevet i palite svoj omiljeni striming servis, kako biste se opustili. Puštate neki novi film, a u prvom kadru – tuča. Do desetog kadra, nakon mnogo svađe i urlanja, neko je ubijen. Film se završio; u njemu je bilo nekoliko mrtvih, mnogo krvi, popriličan broj uvreda i po koja scena maltretiranja i zlostavljanja, a Vi, gotovo bezbrižno, odlazite na spavanje. Da li ste se ikada zapitali: Zašto me ovoliko nasilja ne pogađa ili uzbuđuje? U nastavku teksta, saznaćete zašto ste ostali koliko-toliko mirni i zašto je važno da razmišljamo o onome što ćemo gledati, pre nego što pritisnemo dugme play.
Naš mozak je krajnje fascinantan organ, čiji su mehanizmi, još uvek predmet brojnih istraživanja. Jedna od njegovih impresivnih sposobnosti je da poveća ili smanji našu osetljivost na određene draži, zavisno od toga koliko značaja im pridajemo, njihove učestalosti i mnogo drugih faktora. Možda ćete se malo uzbuditi i uznemiriti u trenutku kada prvi put vidite scenu tuče, ali prisećanje da je to samo film i da je u pitanju gluma će pomoći da se umirite i nastavite da ga gledate. Kako film odmiče, a sa njim i sve češće nasilne scene, reakcija na njih postepeno počinje da slabi. Zašto? U osnovi ovoga, nalazi se fenomen desenzitizacije, a njega možemo razumeti kao proces koji se manifestuje relativnim padom zabrinutosti ili nedostatkom empatije prema nasilju, usled učestalog i ponovljenog izlaganja istom. Ukoliko smo, recimo, svakodnevno izloženi vestima o nasilnim događajima, naša emocionalna reakcija na njih se može smanjiti, te ih možemo smatrati za nešto uobičajeno, donekle i normalno. Slično je i kod video-igrica, istraživanja sugerišu da je izloženost nasilju, povezana sa nižom empatijom i snažnijim pronasilnim stavovima. Pokazalo se i da je izloženost nasilju u filmovima, povezana sa jačim pronasilnim stavovima. Sve ovo, jeste zabrinjavajuće, zato što može povećati verovatnoću da će se neka ponašanja u igrici, preneti i van njenog konteksta, ili da ćemo neku formu nasilja koju smo videli u filmu (recimo psihološko nasilje, poput ponižavanja) smatrati normalnom u stvarnom životu. Stoga, bitno je razgraničiti šta je stvarnost, a šta umetnički prikaz (uglavnom izmišljene i iscenirane) stvarnosti. Ne bi bilo dobro da na nasilje u svetu oko nas delujemo ravnodušno, te je na svaki indikator istog, neophodno reagovati. Nasilje nikako ne smemo prihvatiti kao normalan deo života.
Naravno, kako većina fenomena nije nužno nešto dobro ili loše, tako i desenzitizacija može da bude veoma korisna. Primera radi, zamislite scenario u kom ste student medicine koji u okviru svoje edukacije posmatra hirurga koji vrši zahvat u operacionoj sali. U početku, na krv možete reagovati sa dozom straha, mučnine ili gađenja, ali bez određene doze desenzitizacije, ne biste bili sposobni da posmatrate operaciju, s tim što u ovoj situaciji, ne biste bili bez empatije prema osobi koja leži na operacionom stolu. Na osnovu ovog mehanizma, razvijena je i tehnika sistematske desenzitizacije koja je pronašla svoju upotrebu kod anksioznih, paničnih i fobičnih napada.
Za početak, možemo da budemo svesni onoga što gledamo. Važno je da se zapitamo, kako sadržaj koji konzumiramo utiče na nas i da li nas čini tolerantnijima i ravnodušnijima na nasilje. Negovanje empatije u svakodnevnom životu nam može pomoći u neutralizaciji ovog efekta. Takođe, dizanje svesti o nasilju, pri diskutovanju o filmovima, serijama, igricama ili vestima, može biti korisno. U našem interesu je da ljudi osude svaki oblik nasilja. Takođe, dobro bi bilo postaviti i granice; koliko često gledamo takav sadržaj i koliko dugo smo mu izloženi.
Autor: Bogdan Bibić