foto: Ana Adžić
Ako se filmski festivali prepoznaju po atmosferi, onda Pančevo Film Festival (PAFF) ima onu retku vrstu topline koja te odmah osvoji. Kao neko ko je prvi put kročio u Kulturni centar Pančeva zbog ovog festivala, nisam znala šta da očekujem. Ipak, već na samom otvaranju jubilarnog desetog izdanja, osetila sam da je PAFF mnogo više od pukog prikazivanja filmova – to je zajednica, priča i duh koji povezuje ljude.
Kiša je pratila i prvo i deseto izdanje PAFF-a, ali izgleda da to ima neku simboliku. Dok su organizatori evocirali uspomene na prvi PAFF održan pre deset godina, kada su planirali projekcije na otvorenom, ali ih je kiša prebacila unutra, isto je bilo i ove godine. Kiša nije sprečila ljubitelje filma da dođu na otvaranje jubilarnog izdanja, a sala Kulturnog centra Pančeva bila je prijatno popunjena.
Sedela sam pored osobe koja je nekada bila deo omladinskog žirija za kratkometražne filmove. Uz osmeh mi je pričao kako je jednom prilikom na PAFF-u bilo toliko ljudi da su sedeli i na stepenicama bioskopske sale. Atmosfera u predvorju pre početka projekcija bila je živa i srdačna – neki su se pozdravljali kao stari poznanici, dok su drugi, poput mene, prvi put zakoračili u ovu priču.
Prikazali smo više od pet stotina kratkih i dugometražnih filmova iz celog sveta. Ugostili smo brojne filmske autore i umetnike koji su se u Pančevu družili, ali i držali predavanja, master-klasove, bili članovi žirija i prikazivali svoje filmove. Bilo je i žurki, koncerata, radionica za male i velike, izložbi., rečeno je tokom uvodnog govora.
Nakon uvodnog govora usledila je projekcija novog muzičkog spota Ego od benda Butterfly Effect. Ko je odrastao u periodu emo boy bendova, uživaće u muzici i vizualima samog spota. Meni je muzika probudila neku nostalgiju zbog čega sam po povratku kući uzela ponovo da slušam bendove iz svog detinjstva.
Potom je na programu bio film „All We Imagine as Light“ u režiji Payal Kapaia. Film prati dve medicinske sestre u Mumbaju i njihove svakodnevne izazove sa kojima se susreću. Dominantna tema filma bavi se pitanjem da li život u velikom gradu, poput Mumbaja, vredan truda ili je možda bolje da se vrate u svoja manja i mirnija mesta. Kroz njihove priče, film istražuje i položaj žena u ugovorenim brakovima, u kontrastu sa mlađim generacijama koje imaju slobodu da biraju svog partnera. Pored toga, film se bavi i međuetničkim vezama, tačnije vezom između muslimana i hinduskinje, što je u kontekstu Indije tema koja nosi duboke društvene i kulturne implikacije.
Iako film nosi važne društvene teme, nisam ga doživela onako kako sam očekivala. Prvenstveno mi nije prijao zbog pripovedačkog stila i tempa. Radnja se razvija sporo, uz mnogo scena koje se čine suvišnim i ne doprinose napretku priče. Druga polovina filma, nažalost, nije mi ostala u pamćenju jer sam izgubila koncentracije i nije bilo dovoljno elementa koji bi me zadržali zainteresovanom. Ipak moram pohvaliti prikaz života u Mumbaju, dali su nam uvid u težak život građana ovog velikog indijskog grada i izazove sa kojima se suočavaju svakodnevno. Ta socijalna dimenzija filma je nešto što ne bi trebalo da se zanemari, jer uspešno dočarava svakodnevnu borbu.
Pričam iz perspektive nekoga ko konzumira filmove iz ljubavi prema njima, a ne kao filmska kritičarka. Iako film nije bio baš po mom ukusu, verujem da će pronaći svoju publiku, posebno među onima koji su zainteresovani za složene društvene teme i specifičnosti života u velikim indijskim gradovima. Pozivam svakoga ko je zainteresovan za ovu vrstu priče da pogleda „All We Imagine as Light“ i sam donese svoj zaključak.
Nakon završetka projekcije, atmosfera je potpuno prešla u opušteniji ton. Svirka benda Makkonen preselila se u predvorje, stvarajući savršenu priliku za opuštanje i razmenu utisaka o filmovima i savršen završetak večeri.
Tokom trajanja festivala, posebna pažnja posvećuje se mladima. Preko dana se održavaju radionice za srednjoškolce, kroz koje oni imaju priliku da nauče više o filmu, režiji i produkciji, kao i da se aktivno uključe u kreativni proces. Pored toga, prikazuju se kratki filmovi koji su deo takmičarskog programa, a zanimljivost je u tome što ih ocenjuje mladi žiri. Takođe, održana je panel diskusija sa mladim rediteljima kratkometražnog filma, gde su članovi žirija i svi prisutni imali priliku da postave pitanja rediteljima i razmene mišljenja o njihovim delima. Večernji termini festivala rezervisani su za dugometražne filmove, a tokom druge večeri festivala, imala sam priliku da pogledam „Holy Electricity“ u režiji Tato Kotetishvili.
Tokom druge večeri festivala, takođe je prikazan kazahstanski film „Joqutau“. Veče je nastavljeno u ležernom tonu u Štab Pogonu, gde je organizovano karaoke veče. Gosti festivala imali su priliku da se opuste, druže i uživaju u muzičkoj zabavi, što je dodatno doprinelo toploj i prijatnoj atmosferi koja krasi PAFF.
Pančevo Film Festival ne nudi samo filmove, već i priliku da se postane deo nečega većeg, zajednice koja deli ljubav prema filmu, umetnosti i kulturi. Kroz bogat program, inspirativne projekte i kontakte sa rediteljima i mladim filmskim autorima, PAFF je mnogo više od festivala – to je iskustvo koje zbližava i spaja ljude iz različitih sfera života. Čast mi je bila biti deo ovog jubilarnog izdanja i sigurna sam da će Pančevo i narednih godina biti domaćin filmskih ljubitelja, stvaralaca i svih onih koji veruju u moć umetnosti da menja svet.
Autorka: Ana Adžić