Kratka istorija sa Dedinja

foto: Fotografija iz knjige

Knjiga: Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda - Nenad Novak Stefanović

Podnaslov knjige: Sahrana kao zamena za venčanje

Beograd je još jednom izmamio iznenađenje u očima posmatrača. Ovaj grad je još jednom pokazao kako svoje lepote krije vešto i da ga ni sam Beograđanin ne poznaje od početka do kraja. A ja sam se opet upustila u lutanje. Dosta je bilo onih poznatih krajeva i ulica, ušuškanog Voždovca, šumovitog Miljakovca i betonskih blokova Novog Beograda. Linija 34 vozi kroz Dedinje, a ja iz potrebe da otkrijem i upoznam tajne tog kraja na „visokoj nozi“ odlazim ka Kraljevom kompleku, gde su smešteni Beli i Kraljevski dvor.

Ideja o poseti ovog kompleksa krije se u našem završnom putovanju Vodiča kroz ljubavnu istoriju Beograda – i da, ovo je zaista poslednja koju vam otkrivam, sve ostale znate gde možete da pročitate. 

„Na Dedinju i okolnim brdima ušpalirani su vinogradi, sve dok kralj Aleksandar Karađorđević nije odlučio da tamo preseli dvor. Dedinje je elitna četvrt od 1924. godine, od kada se postupno selio kraljevski dvor iz centra grada na ovo čipkasto brdo“.

Kada sam kazala kraj na visokoj nozi, iskreno, to sam imala u glavi samo iz priča i fotografija koje sam imala prilike da vidim na internetu, ali sam s druge strane, vodeći razgovor sa nekim ljudima koji stanuju na Dedinju čula i onu drugu stranu – da žive skromno – pa sam zato, želela sama da se uverim u to. 

I ne, nema tu skromnosti (bar ako mene pitate) građevine su vile, velike, visoke ograde, ukrašena prostranjena i zelena dvorišta sa automobilima koje ćete u drugim delovima Beograda videti tek ponegde. 

Iako sam se prošetala samo do ambasade Amerike, oko Kraljevog kompleksa i malo u okolini, bilo mi je jasno zašto je pisac u Vodiču naveo da je samo Dedinje „simbol vladanja“. 

Kada posetite taj kompleks (tačnije Dedinje, jer u kompleks nije bio dozvoljen ulaz nedeljom) shvatite i onaj deo koji kaže da se kralj nikada ne seli sam, a da je tih godina kada se dvor pravio preselila i kasarna sa 10.000 vojnika. Stvarno je tako. Veliki plac koji je podeljen i na vojnu bazu. Nedaleko odatle i američka ambasada i žandar s kojim sam proćaskala malo – u nadi da će mi dozvoliti da priđem bliže kako bih videla dvor sa strane koji je bliži ambasadi.

Pošto je 1934. godine izvršen atentat na kralja Aleksandra, ovaj kompleks je ostao prazan jako dugo, sve dok nije prošla decenija i tu došao vrhovni komandant partizanskih jedinica maršal Josip Broz Tito.

Ako pričamo o ljubavi unutar ovog kompleksa – postojala je ali u isto vreme i nije. Kraljevska porodica nije imala tu strast koju je imao Tito sa svojom polovinom Davorjankom koja je bila 20-30 godina mlađa. Umrla je zbog bolesti a neki dokumenti kažu da je ona bila najveća Titova ljubav, koja je čak i sahranjena unutar kompleksa, na njegovu inicijativu. 

O tom periodu rata, vladanja, velike države Jugoslavije ima mnogo priča i spisa a Vodič je samo deo ispisao unutar svojih stranica koje su me i navele da dođem i pokušam da oživim taj period unutar kompleksa – i moram da priznam da mi je žao što je kompleks bio zaključan, te nisam uspela da do momenta objavljivanja ove priče budem unutra i uslikam i bolje opišem deo te atmosfere koja se tih godina živela. 

Videćeš samo jednu sliku iza ograde, sa bočne strane uslikan Beli dvor iz daljine – i to je sve čemu je bilo moguće prići. 

Ali nemoj da te to razočara – poseta kompleksu je moguća (to sam naknadno istražila), postoje organizovane ture i detalji koji se mogu naći na zvaničnom sajtu Kraljevskog dvora. 

A detalje koje krije kompleks, ali i Dedinje i ljudi koji žive u tom naselju, probaj da otkriješ čeprkanjem ovih beogradskih priča i otkrivanjem novih malih tračeva. 

Veliki je Beograd, a istorija ove prestonice je i te kako zanimljiva. Samo treba da zaviriš u njegove tajne delove ili možda nekad i ključaonice ovih velikih zidina.

Do nekih novih tajni i ljubavnih istorija – pozdravljamo vas Beograd i ja.

Autor: Isidora Martać