On nosi kaubojski šešir i kaubojske čizme. Preko pedantno upasane košulje svetle boje nosi jaknu ili prsluk sa prepoznatljivim fabričkim žigom ušivenim na levoj strani. Visok je, stamen i uvek korača uspravnim hodom, kao da je stalno ponosan na nešto ili nekoga. Bradu brije svakog jutra tako da ništa ne može da sakrije njegov blago zabrinuti izraz lica koji se retko pretvrara u osmeh. Glas mu je dubok i, zbog svoje rezervisane prirode, oglašava se isključivo kada situacija to iziskuje. U gradu blizu koga živi svi ga znaju, ali ne zbog političke karijere guvernera savezne države Montane ili komesara za stočni fond, na čijoj poziciji je proveo decenije. Sudije, okružni tužioci i inspektori za poljoprivredni kriminal su samo neki od ljudi na visokim pozicijama koji su mu dužni. On ima više novca nego što ijedan čovek za života može da potroši. Pa šta to onda izjeda Džona Datona, vlasnika prelepog, fiktivnog ranča Yellowstone po kome čuvena serija nosi ime?
U novembru su emitovane poslednje epizode ove popularne američke serije u produkciji Paramount + koja se prikazuje od 2018. godine. Serija prati borbu Džona Datona i njegove porodice da sačuvaju ranč od države i investitora koji je porodica Daton osnovala krajem 19.veka nakon krvavih borbi doseljenika protiv indijanaca prilikom osvajanja Srednjeg Zapada. Kritičari nisu ujedinjeni u stavu oko kvaliteta serije, dok se njena gledanost opravdava zabavom za redneck-e i stanovnike „crvenih” saveznih država. Iako su ovo možda preterane kritike upućene od strane američke levice, ova produkcijski perfektno uglančana petosezonska epopeja svakako ima svoje nedostatke. Kreator i scenarista Yellowstona-a Tejlor Šeridan je poznat po svojim nerealnim i dramatičnim replikama. Kroz celu seriju stiče utisak odugovlačenja jer bi se ista priča mogla ispričati u kraćem formatu. Ali kako bismo se onda nagledali onih nestvarnih prizora planinskih venaca i potoka za koje se svi akteri serije bore?
Džon Daton je tipičan antiheroj. Moćan, uticajan, nadmen pa i korumpiran, ne preza od bilo kojih (ilegalnih) sredstava kada je potrebno da ostvari zacrtani cilj. U njegovom karakteru se jasno vide primese Tonija Soprana i Voltera Vajta, da ne kažem Hajzenberga. Međutim, kao što Tonija na kratko zavolimo u njegovim trenucima samospoznaje pred terapeutkinjom, tako i Džon Daton ima retke momente kada se pretvrara u pravog heroja.
Kako se ranč prostire na brdovitoj, ravničarskoj i rečnoj površini većoj od deset kvadratnih kilometara, u očima investitora, koji planetu vide kao resurs, ona je samo neiskorišćen potencijal koji može i treba da se iskrosti za novi hotelski kompleks u sklopu rezorta ili aerodrom tik pored planine, kako bi elitnim skijašima putovanje bilo još zgodnije. Međutim, uvek ista osoba, uz pomoć svoje porodice i zaposlenih na ranču, nađe način da investitorima stane na put (makar je tako bilo do sada, videćemo kako će se serija završiti).
Koji su motivi Džona Datona? Zašto mu ranč toliko znači da je spreman da za njega žrtvuje sve što ima? Za njega je ranč porodično nasleđe i simbol napornog rada koji želi da ostavi deci i unucima. Takođe je ogroman izvor prihoda porodici Daton zbog kojeg stiču poštovanje u društvu a sam Džon Daton se lakše „probija“ do političkih pozicija. Ali, svi ovi razlozi su vredni i mnogo manje od pola milijardi dolara koliko je Džonu Datonu nuđeno da proda samo deo svog poseda investitorskoj firmi. Razlog je on sam najbolje objasnio u rečenici koju izgovara kćerki nakon što ga preklinje da prihvati ponudu jer će u suprotnom možda sve izgubiti: „Ne postoji novac koji može da kupi ono što mi ova priroda pruža“.
Dok fiktivni lik Džon Daton vodi bitku za izmišljeni ranč, slične ali stvarne pretnje po životnu sredinu uveliko postoje. Gotovo da nema ekosistema koje ljudska ruka nije dotakla a sve je više onih koje je ista ta ruka potpuno izmenila i pretvorila u komplekse za pravljenje novca. Sličnu tematiku obrađuje i režiser Rusuku Hamaguči u svom poslednjem filmu „Zlo ne postoji“ gde investitorska firma pokušava da podvali priču stanovništvu jednog malog, izolovanog sela u Japanu o izgradnji turističkog kompleksa za „glamurozno kampovanje“ (na eng. glamping). Stanovnici sela se kroz ceo film pitaju da li su zgrade potrebne za kampovanje i da li je to u suštoj suprotnosti sa idejom kampovanja. Dakle, apsurd urbanizma.
Kevin Kostner, producent i glavni glumac serije, u poznim godinama se sve više zanima za problem antropogenizacije prirodnih ekosistema pa je tako u produkciji Paramount + snimio dokumentarnu seriju Yellowstone: One-Fifty povodom stopedesetog rođendana najstarijeg nacionalnog parka na svetu. Da li vas njegov entuzijazam za zaštitu prirode podseća na još jednog starog, popularnog glumca koji je isto nedavno krenuo da se bavi zelenim aktivizmom? Inspirativno je videti da legende poput Arnolda Švarcenegera i Kevina Kostnera uveliko adresiraju probleme prezervacije životne sredine i možda na taj način targetiraju publiku koju mlađi i manje poznati aktivisti ne bi mogli.
Još jedna stvar pada na pamet kada se pomenu ova dva glumca. Tokom svojih karijera obojica su podržavali kandidate i republikanske i demokratske partije. Švarceneger je kao republikanski kandidat izglasan za guvernera Kalifornije. Političke partije koje zagovaraju tzv. zelene politike se po pravilu svrstavaju na levu stranu. I uvek će postojati ideološke razlike po kojima se levo i desno orijentisane partije nikada neće složiti. Ali, da li je očuvanje životne sredine makar jedina tačka oko koje i levo i desno treba da se složi? Bez obzira na to šta bi trebalo da bude, videćemo kakve će se odluke zaista doneti u ključnim godinama koje su pred nama.
Autorka: Helena Cvetković