foto: Alex Wiske
Sa nama je ovog puta jedna specijalna gošća koju ne treba puno predstavljati. O njoj se u poslednjih nekoliko meseci govorilo predano i sa neskrivenom pažnjom, a čest povod tome bio je njen prvi dugometražni film 78 dana. Za Mingl intervju – Emilija Gašić.
Mingl: Zdravo, Emilija! Ova godina bila je za tebe sve samo ne obična i svakidašnja. Tvoj prvi dugometražni film, za koji ujedno potpisuješ i scenario, ugledao je svetlost dana. Možeš li nam reći kakvi su ti utisci skoro dva meseca nakon bioskopske premijere filma? Da li si zadovoljna kako je publika prihvatila 78 dana?
Emilija: Teško je opisati osećaj tokom celog ovog putovanja sa filmom 78 dana. Vrlo uzbudljivo, emotivno i neverovatno. Jako sam ponosna i na glumce, ekipu, i, naravno, sebe. Mnogo mi je drago što film putuje širom sveta i što ljudi prepoznaju naš rad i trud. Najuzbudljiviji su mi bili dani kada je film imao domaću premijeru na Palićkom festivalu, kao i tokom premijera u Beogradu i u Vrnjačkoj Banji, gde je film i snimljen. Vrlo sam zadovoljna reakcijama publike, s obzirom na to da je film sniman na hi-8 kasetama, ima specifičan koncept i bilo je u neku ruku i rizično raditi ga na taj način. Film i dalje putuje po festivalima, i dalje dobijam jako lepe komentare, što preko društvenih mreža, što uživo.
Mingl: Vratimo se malo unazad. Završila si studije filmske režije u Beogradu, a potom i master kamere u Njujorku. Trenutno živiš na relaciji Beograd – Njujork. Kako su za tebe izgledale studije u inostranstvu? Kakva je po tvom mišljenju pozicija mladog umetnika u gradu kao što je Njujork?
Emilija: Studiranje u Njujorku mi je jedan od najbitnijih perioda u životu. Pamtim ga kao trenutak gde sam se osetila po prvi put na pravom mestu i u pravo vreme, sa pravim ljudima. Mislim da su mi studije tamo stvarno proširile vidike, ne samo ka drugačijem načinu života, kulturi i slično, već i unutar sebe. To je grad gde ljudi dolaze sa idejom da se ostvare na nekom profesionalnom polju, grad u kome je ujedno i jako teško živeti jer je sve skupo, ali takođe gde ima dobra kolektivna energija, i to se oseti. Meni u trenutku kad sam studirala tamo je delovao kao grad pun mogućnosti. Nije lako, naravno, ali mi se čini da ako ste otvoren i ako želite da radite posla ima.
Mingl: Autorka si i brojnih kratkometražnih ostvarenja. Šta misliš, po čemu se najviše razlikuje rad na kratkometražnim filmovima u ondosu na dugometražne? Na koji način ti jedan takav format dozvoljava da ispoljiš svoju kreativnost?
Emilija: Dugo nisam bila spremna da napravim dugometražni film, pa sam iskoristila oba fakulteta da što više snimam kratke. Oni su mi bili odlična škola, a ujedno su mi bili i najteži. Mislim da je prava umetnost znati napraviti nešto što će vam sve reći za jako kratko vreme. Uvek je mnogo lakše rasplinuti se, pa to vidim kao glavnu razliku. Kratki filmovi su me disciplinovali, naučili zanatu i spremili za dugi metar. Što se tiče razlika, mislim da mi je najveće otkrovenje bilo da mi je potrebna mentalna pripremljenost za snimanje dugometražnog filma. Ako snimanje traje dvadeset dana, kao što je bilo to u našem slučaju, vi svaki dan treba da budete spremni da donosite odluke u skladu sa filmom. Svi se okreću vama kao rediteljki za odgovore na sva pitanja. Nekad ih imate i kad ih nemate, morate da ih izmislite. Sada mi svi intervjui Dejvida Linča gde govori o tome kako meditira po dvadesetak minuta između scena tokom snimanja imaju smisla!
Mingl: Nakon što sam odgledao 78 dana, shvatio sam da je na mene najveći utisak ostavila tišina u odjavnoj špici filma. Po mom mišljenju, bio je to način da se auditivnim doživljajem dodatno osnaži mračno predosećanje filma. Kroz priču o tvojim junacima, neretko zaboravljamo na priču o ratu, mada je ona uvek prisutna i za nas nerado tu, kao zla slutnja koja se obistinjuje u sirenama za uzbunu i bombama koje se strovaljuju s neba. Koliko je ovo priča o bombardovanju, a koliko o životu koji je, uprkos novoj stvarnosti, nastavio da postoji i živo egzistira?
Emilija: Hvala na ovom pitanju. Mislim da je suština baš u tome, i to je ono što je mene vodilo i tokom pisanja scenarija, tokom snimanja i montaže. Život uvek nađe put uprkos svemu. Tu temu sam izvukla i sebi objasnila tokom čitanja odgovara iz digitalnog, anonimnog leksikona koji mi je poslužio kao inspiracija za pisanje scenarija. Često se vraćam toj rečenici koju sam tamo pročitala: ,,To je bio prvi i poslednji put kada sam ušao u svaku kuću u komšiluku”. To zajedništvo i osećaj povezanosti mi je bilo jako bitno da iskažem kroz film.
Mingl: U jednom intervjuu rekla si da ti je za pisanje scenarija, pored vlastitog iskustva, poslužio i anonimni leksikon, koji je trebalo da bude ,,vremenska kapsula kolektivnog sećanja” tvoje generacije. Šta je za tebe značilo ispričati takvu priču?
Emilija: Bilo mi je jako značajno da ispričam ovu priču jer sam deo te generacije i imam tih uspomena, kao i trauma i sećanja. Taj period me je jako oblikovao, iako sam tada imala 7-8 godina. Takvih filmova dok sam ja odrastala nije bilo, a mislim da je generalno svakome potrebno da vidi neko svoje iskustvo na ekranu. Za mene je proces bio katarzičan skoro u svakoj fazi. Tokom čitanja odgovora iz tog anonimnog leksikona sam shvatila da ima još puno ljudi koji to pamte na način kao i ja, ali i da svi imamo slična sećanja. Tokom prikazivanja i putovanja s filmom mi je uvek emotivno kada mi priđu ljudi iz naše sredine koji su to doživeli.
Mingl: Znamo da sećanje funkcioniše selektivno. U tu svrhu, kamere mogu postati odličan alat. To, uostalom, vidimo i kroz odnos junakinja prema dokumentovanom materijalu. Da li, pored toga, kamere mogu poslužiti i kao svojevrstan filter realnosti, koji olakšava svakodnevni život i čini ga podnošljivijim?
Emilija: Definitivno. Nisam nikad želela da film funkcioniše kao ,,ratni dnevnik”. Ideja je uvek bila da deca snimaju svoju svakodnevicu i prosto smo se uvek držali zakonitosti tog vremena i načina snimanja. Šta se tada snimalo i šta se danas snima je takođe vrlo drugačije. To je bio jedan razlog, a drugi je imitacija sećanja, kao što si spomenuo. Sećanja su varljiva. Da li pamtimo samo lepe stvari i guramo ružne pod tepih, da bi nam pomogle da preživimo? Da li nam je tako lakše? A šta ako se njima pozabavimo? Zanimljiva su mi sva ta pitanja, kao i ta ideja o presnimavanju. Snimanju nečega što je sad tu, a što zauzima prostor nekim drugim, ,,manje bitnim” sećanjima.
Mingl: Jedan deo tvog rada posvećen je i fotografiji. Kada je fotografija ušla u tvoj život? Kako se ona uklapa?
Emilija: Fotografija je oduvek tu! Možda čak i pre filma jer sam analogni fotoapart za fotkanje na ekskurziji dobila još u trećem, četvrtom razredu osnovne škole. Tokom studiranja na Akademiji umetnosti u Beogradu sam prisvojila stari porodični Zenit koji sam nosila svuda i iz tih nekih fotografija su nastale moje prve izložbe, poput ,,Iz | Među”. Tokom studija u Njujorku sam se preorijentisala na kameru iz te moje ljubavi prema fotografiji. I kako to obično biva, prvo vas pitaju da snimate vežbe a onda kratke filmove, a prošle godine sam i radila svoj prvi dugometražni film kao direktorka fotografije. Snimali smo ga u Njujorku i sada je trenutno u postprodukciji. Sve su to povezane delatnosti i uklapaju se savršeno jer kada radim kao direktorka fotografije ili sam inače iza kamere, učim jako puno od drugih reditelja i njihov način rada sa glumcima. A dok režiram, pomaže mi u vizualizaciji jer sve što pišem skoro uvek krene od kadra koji mi se vrzma u glavi, mnogo pre nego što se otelotvori u scenario na papiru.
Za kraj, pozivamo te da se upišeš u naš Mingl leksikon!
Scenario ili režija?
Za mene su oba jako povezana. Do sada sve što sam pisala sam i režirala, i volela bih da tako i nastavim. Mada bi mi bilo zanimljivo da režiram nešto po tuđem tekstu, ali verovatno bih morala da ga prođem ponovo i učinim ,,svojim”.
Omiljeni filmski guilty pleasure?
Gorštak iz 1986.godine.
Gradski prevoz u Njujorku ili Beogradu?
Teško ih je porediti jer se razlikuju u potpunosti. U Njujorku koristim metro ili rečni saobraćaj, dok u Beogradu najviše volim tramvaje, pogotovu onaj starinski zeleni. Ali mi je najdraža bicikla u bilo kom gradu.
Koji bi predmet iz filma ili serije volela da poseduješ u stvarnom životu?
Nisam veliki kolekcionar predmeta, više pamtim osećaje i uspomene. Kada bih mogla da sačuvam osećanja zadovoljstva i nostalgije koje dobijem kad gledam Mijazakijeve filmove, onda bih to izabrala.
Razgovor vodio: Stefan Čizmić