foto: Nevena Branković
Šta se očekuje danas od muškaraca u 21. veku? Da li muškarci mogu i smeju da pokažu emocije u javnosti? Šta će neko misliti ako nešto urade što nije dozvoljeno „pravim muškarcima”? I najpre, šta danas znači biti „pravi” muškarac i moraju muškarci biti „jaki” i „nepokolebljivi” u svim situacijama? Postoji li definicija za to? Razgovarali smo sa trojicom mladića o ovoj temi.
Filip Petković za Mingl ističe da su tuđa očekivanja nešto što svakoga prati ceo život i ističe da u velikoj meri to ume da bude frustrirajuće, naročito kada se radi o nekim identitetskim pitanjima.
„Šta će ljudi misliti o meni ako to kažem i uradim ili obrnuto? Isto tako biti jak i nepokolebljiv u svakoj situaciji nije ni realno, a ni ljudski. Svaki čovek, nezavisno od pola, ima emocije i pravo da ih pokaže ili sakrije. Ne mislim da nas pokazivanje osećanja čini manje snažnim, zapravo suprotno”, kaže Petković.
S druge strane, Lazar Simić kaže da su ga upravo gušila očekivanja drugih.
„Ali kad shvatiš da je to jedna predstava u kojoj svi imamo dodeljene uloge, na dobrom si putu da ubuduće sam biraš svoje uloge. Hrabri su oni koji slobodno, neopterećeno, ali i sa taktom, pokazuju svoja osećanja. Duboko sam uveren u to”, ističe Simić.
Aleksa Anđelić za Mingl kaže da se oseća možda nemoćno, pa čak i nesposobno u takvim situacijama, ali da zna da ne treba tako da se oseća.
„Pokušavam da se setim kada se tako nešto očekivalo od mene, ali mi ne uspeva ili sam negde to nesvesno potisnuo. Prvenstveno treba da naučimo da prepoznamo sve svoje emocije i da znamo razliku između osećanja i ponašanja. Ne moramo nužno da se ponašamo u skladu sa nekim osećanjem na određen način. Ako automatski reagujemo na neku emociju sprečavamo da doživimo određeno osećanje, a to baš i nije dobro”, dodaje Anđelić.
O stereotipima i kako oni utiču na izgradnju identiteta
Koliko stereotipi utiču na izgradnju identiteta koji nije ograničen stereotipima mladih muškaraca, govori činjenica da je stereotipa mnogo, ali da se sa većinom ne slažu, jer je, kako Petković kaže, u korenu svakog stereotipa generalizacija.
„Ne, nisu svi isti. Ni muškarci, ni žene. Posebno ne priznajem stereotipe o tome da odnos između muškarca i žene ne može biti prijateljski. Od ostalih stereotipa sa kojima se ne slažem, izdvojio bih one da su muškarci neuredni, da ne treba da rade kućne poslove, da ne treba da budu kreativni i da ne plaču. Izgradnja identiteta je proces koji počinje od rođenja. Svaki aspekt socijalizacije je važan za izgradnju istog – kako su vas vaspitali, sa kim se družite, kakav sadržaj pratite… Dobra stvar je da prostora za promene uvek ima, tako da iako robujete nekom stereotipu, u pravom okruženju možete da se „izlečite” od toga”, ističe Petković.
Simića nerviraju dva.
„Prvi je da muškarac uvek mora da bude jak i da je on zaštitnik. Da se razumemo, biti jak i zaštitnički nastrojen prema bliskim ljudima nisu loše stvari same po sebi, ali očekivati da neko mora to da bude je opterećujuće i štetno. Drugi stereotip koji me jako nervira je da muškarci ne treba da budu ono što bismo popularno rekli „nežni prema sebi”, jer je to „pederski ”. Da budemo odmah jasni, pogrešno je što uopšte izjednačavamo nešto loše sa pridevom pederski, i to je povezano sa ovom pričom. Uglavnom, mislim da je sasvim uljudno i normalno da se i muškarci brinu o svom zdravlju i izgledu i da bi trebalo demistifikovati taj razgovor”, kaže on.
Anđelić se ne slaže sa onim da muškarci ne koriste kreme za lice, odnosno onim koji se odnosi na (ne)osvešćenost muškaraca o vođenju računa o higijeni i fizičkom izgledu.
„Imamo i stereotip da svi muškarci vole fudbal... A da gledamo neki film ili dokumentarac umesto 22 znojava muškarca koji jure loptu na terenu? Jedan od omiljenijih mi je da su svi muškarci neuredni, da ne kažem nesposobni da nameste krevet, operu sudove, obrišu prašinu, usisaju... Trebalo je da vidite moj stan dok sam studirao. Spomenuo sam već, a postoji i istoimeni film, „dečaci ne plaču” – svi treba da pokazujemo emocije, ovakav stav može da ugrozi emotivno zdravlje, a nekako se generacijski prenosi „s kolena na koleno” i onda na kraju nekako imamo muškarce koji ne umeju da iskažu šta osećaju. Emocionalni plač može da pomogne da se izborimo sa stresom ili emocijama. Ovim stereotipom istovremeno dečacima se nameće da se odvoje od emocija, a s druge strane da su devojčice inferiorne u odnosu na njih”, priča on.
Nekako stereotip koji se nadovezuje na ovaj je, priča Anđelić, vezan za boje – „plavo je za dečake, a roze za devojčice”.
„Svako ko bar malo zna istoriju, zna da su se prvo muškarci šminkali, nosili potpetice, a da se roze smatrala „jačom” bojom i da su je dečaci nosili kako bi izrasli u „snažnije muškarce”, dok je plava smatrana za nežniju i „žensku boju”. Ipak, sve boje su za svakoga. Zašto bi bilo koga ugrožavala neka boja ili neko ko nosi „boju koja ne odgovara njegovom/njenom polu” samo zato što društvo tako smatra? Ne slažem se ni da su (nužno) muškarci uspešniji od žena, odnosno da žene ne mogu da budu na vodećim pozicijama. Imamo i te kako vrlo pametne, stručne i uspešne žene, kojima muškarci ne mogu da pariraju. Na kraju krajeva, verujem da će pametne žene da spase svet”, smatra on i dodaje da misli da je za građenje identiteta bitno i okruženje – od porodice, preko škole, pa sve do prijatelja, ali i da je ključ u edukaciji.
Biti dobar prijatelj, brat, partner...
„Biti dobar prijatelj, brat i partner znači poštovati prijatelja/icu, brata/sestru i partnerku/a. Uzajamno poštovanje i ljubav ključ su bilo kog zdravog odnosa. Ima tu još dosta stvari, ali smatram da su ove neizostavne”, priča Petković.
Simić kaže da dobar prijatelj, brat ili partner je onaj koji poštuje tvoju ličnost i tvoje izbore i voljan je da razgovara i sluša, ali zaista razgovara i sluša.
„U patrijarhalnim društvima, kakvo je i naše, muškarcima je često teže da ne rade nešto kako to drugi očekuju, veći je pritisak i više se očekuje. Verovatno je zato i potrebno malo više smelosti da se prekinu neki izlišni tokovi”, smatra Simić.
Za Anđelića to znači da budeš iskren, da poštuješ, podržavaš, budeš tu, posavetuješ, ali i da „spustiš na zemlju” ukoliko je to potrebno da pad ne bude bolan...
„Zapravo da budeš ono što jesi i ono što bi voleo da neko bude tebi, onako kako bi voleo da se drugi ophode prema tebi. Ukoliko nema toga, ona džaba bilo kakvi odnosi... Ako nekome smeta što jesi, tj. kakav jesi, nema o čemu dalje da se priča. Valjda je bitnije da je neko, jeste kliše, dobra osoba, nego nefem mačo muškarac. Može neko da bude najbolji frajer na svetu, ukalupljen u „idealnog” muškarca sa svim poželjnim „muškim osobinama”, makar i stereotipnih, sve pada u vodu ako je nula od čoveka. A primera je mnogo”, kaže Anđelić.
Toksični oblici ponašanja – kako ih prepoznati i kako ih izbeći?
Dosta samokritike može biti mana, ali ume i da pomogne, započinje priču Petković. To mu je, kako kaže, pomoglo da sebe sagleda realnije, ali i da shvati u kojim situacijama ume da bude toksičan i da radi na tome.
„Nije lako priznati sebi da nisi u pravu i da si možda nekoga svojim postupkom povredio i da moraš da se izviniš, ali to je važan korak u odrastanju i sazrevanju. Što se tiče toksičnih obrazaca ponašanja kod drugih, njih uglavnom lakše uočimo, pitanje je da li reagujemo adekvatno ili ih ignorišemo. Nažalost, nemoguće je u potpunosti izbeći te obrasce, ali razvijanje samokritičnosti, emocionalne inteligencije i generalno obrazovanje (u najširem smislu te reči) jesu presudni kod prepoznavanja i izbegavanja takvih obrazaca”, priča Petković.
S druge strane, Simić kaže da je pravi pokazatelj toksičnosti osećaj neprijatnosti, u oba slučaja.
„Zbog toga je važno zastati i porazmisliti o tome – zašto sam se osetio neprijatno ili da li se i zašto neko osetio neprijatno zbog nečega što sam ja uradio? Nekad odgovori dođu kao naknadna pamet, ali je ta samorefleksija neophodna”, kaže on.
Da bismo ih izbegli prvo bi trebalo da shvatimo šta radimo protiv sebe, koji je to način razmišljanja ili ponašanja, zatim da osvestimo šta to utiče da do toga dođe, kaže priča Anđelić.
„Verovatno svako od nas podsvesno zna šta su njegovi „toksični obrasci ponašanja”, ali dok ne zastanemo i razmislimo, to i ne gledamo na taj način. Kada se identifikuju ti toksični obrasci ponašanja i šta ih uzrokuje, moramo da smislimo šta možemo da uradimo da se oni ne ponavljaju. Naravno, to se ne dešava preko noći i neophodan je rad na sebi. ”
On dodaje da je čak lakše prepoznati takve obrasce kod drugih u nekom međusobnom odnosu, nego kod sebe samog. Naročito što u toksičnim odnosima, posebno ukoliko su oni partnerski, može da se ugrozi emocionalno zdravlje.
„I ukoliko recimo prepoznate manipulaciju, nepoštovanje, stalno kritikovanje ili emocionalnu ucenu, ako i jednoj i drugoj strani, bez obzira na to o kakvom odnosu govorimo, treba da zastanemo i da „stavimo karte na sto”. Jednostavno da otvoreno razgovaramo o problemu i šta nam smeta i šta nas povređuje. Ukoliko ne postoji razumevanje i takav odnos se nastavi i dalje, on ni ne treba da postoji a vi ne treba da budete tu”, smatra Anđelić.
„Tradicionalna” slika poslova koje treba da rade muškarci – postoji li?
Pisanje i književnost – Petković kaže da je oduvek voleo da čita i piše, a da ga je književnost zanimala praktično otkako je naučio da čita, posebno poezija u početku, a kasnije i proza.
„To je nešto što sam vrlo retko viđao u svom okruženju kod drugih muškaraca. S obzirom da mi je pisanje na neki način trenutno i profesija, mislim da sam ostao dosledan svojim aspiracijama iz detinjstva i to je nešto što ću zauvek negovati i usavršavati”, smatra on.
Simić je kao mali trenirao različite vrste plesova, zbog čega su ga pojedini klinci, kako kaže, dosta prozivali.
„A pošto sam i sam bio klinac – to me je manje ili više pogađalo. Ne kajem se nimalo, zna se ko se danas najbolje provede na svim žurkama. Jako sam srećan kad vidim druge momke i muškarce kako plešu i nisu opterećeni šta će neko reći. To su u nekim sredinama velike male pobede. ”
Anđelić, u razgovoru za Mingl, kaže uz smeh da mu nije dobro od reči „tradicionalno”, jer su mu prva asocijacija na to kvazi borci za „tradicionalne vrednosti”, koji rade sve suprotno od toga – pritom su mizogeni, seksistički, homofobični, nasilnici i pedofili koji se kriju pod okriljem religije i porodice.
„Pre ću da pogledam film, seriju, dokumentarac, neku televizijsku emisiju ili da pročitam knjigu, nego da pogledam neku fudbalsku utakmicu ili teniski meč. Nemam živaca i ne vidim svrhu jurenja lopte, odnosno loptice, a pritom traje predugo da bi mi zadržalo pažnju. Mažem SPF svakog dana. To uglavnom većina muškaraca ne radi, a važno je da sačuvamo kožu i negujemo lice za neke kasnije godine. Ništa specijalno i posebno što me čini autentičnijim u odnosu na druge, a da mi trenutno pada na pamet, ali eto to su neke stvari koje nisu tipične za, kako si rekao, tradicionalnu sliku momaka”, smatra Anđelić.
Nametnute vrednosti/norme tokom odrastanja nisu dobre
Živeti sa nametnutim vrednostima odmalena može biti jako teško, a još teže onda kada nekada nismo ni svesni da nešto sebi ne dozvoljavamo ili uskraćujemo samo zato što društvo i okolina ne žele da vide to kod nas, a ne zato što smo zaista takvi.
„Stalno pričamo o mentalnom zdravlju, a čini mi se da propuštamo da naglasimo da su društvene norme često uzrok depresije, anksioznosti, stresa i drugih težih stanja”, priča Petković.
Neke se norme i vrednosti menjaju, a vreme je na našoj strani, smatra Simić.
„Čini mi se da se menjaju u korist osećajnosti, otvorenosti i ravnopravnosti. Više se razgovara o brojnim problemima i nasleđenim normama za koje smo utvrdili da su nepotrebne i/ili štetne. Ono što ipak treba da imamo na umu jeste da su to teme koje se ne zatvaraju sa jednom „izlečenom” generacijom. Ako ne razumemo zašto je važno da i muškarac može da plače i pokazuje svoje emocije, neko će sutra opet reći da je on slabić i da nije pravi muškarac. ”
Danas, i naročito kada si u godinama dok još uvek tražiš sebe u ovom, nažalost, surovom svetu, može biti veoma teško, smatra Anđelić.
„Da ne pominjem to da na ovim prostorima sve što iskače od onoga što društvo želi da radiš, misliš, kako da se ponašaš i izgledaš, onda je nepodnošljivo i jezivo. Naravno i kasnije, kada odrasteš, je teško, ali ukoliko si svestan sebe i imaš izgrađeno samopouzdanje, okruženje koje te podržava i prihvata, iako ispadaš iz nametnutih normi, onda će život i prevazilaženje svega negativnog biti mnogo lakše”, priča on.
Muškarci na meti hejta zbog izgleda
Sagovornici smatraju da su i muškarci često na meti podsmeha zbog fizičkog izgleda, često jer ne ispunjavaju neke društvene standarde, pogotovo na društvenim mrežama.
„I sam sam prošao kroz slična iskustva tokom osnovne škole, jer sam bio prilično mršav. Ali da ne zalazim previše daleko. Ne znam zašto ljudi u 2024. godini smatraju da imaju pravo da odlučuju kako neko drugi treba da izgleda ili šta treba da obuče. U stvari – znam, ali i to je posebna tema”, priča Petković.
Simić kaže da su muškarci manje na meti nego žene i sa manjim posledicama, ali da niko u današnjem vremenu nije pošteđen.
„Danas je toliko važno kako izgledaš i zahvaljujući društvenim mrežama, stvarno smo postali opsednuti time. Na njima uvek nailazimo na ljude koji izgledaju „savršeno” ili nam se barem tako čini. Onda pitamo sebe – zašto ti ne izgledaš tako? i drugima sudimo po tim nerealnim standardima. ”
Ko je danas „pravi” muškarac?
Za sagovornike Mingla svaki muškarac je pravi muškarac. Bez obzira čime se bavi, kako se oblači, kakve stavove ima i kakva su mu opredeljenja.
Pravi muškarac je slobodan da bira šta želi i podjednako srčano poštuje tuđu volju i slobodan izbor.
Autor: Aleksandar Đokić
Šta se očekuje danas od muškaraca u 21. veku? Da li muškarci mogu i smeju da pokažu emocije u javnosti? Šta će neko misliti ako nešto urade što nije dozvoljeno „pravim muškarcima”? I najpre, šta danas znači biti „pravi” muškarac i moraju muškarci biti „jaki” i „nepokolebljivi” u svim situacijama? Postoji li definicija za to? Razgovarali smo sa trojicom mladića o ovoj temi.
Filip Petković [NB1] za Mingl ističe da su tuđa očekivanja nešto što svakoga prati ceo život i ističe da u velikoj meri to ume da bude frustrirajuće, naročito kada se radi o nekim identitetskim pitanjima.
„Šta će ljudi misliti o meni ako to kažem i uradim ili obrnuto? Isto tako biti jak i nepokolebljiv u svakoj situaciji nije ni realno, a ni ljudski. Svaki čovek, nezavisno od pola, ima emocije i pravo da ih pokaže ili sakrije. Ne mislim da nas pokazivanje osećanja čini manje snažnim, zapravo suprotno”, kaže Petković.
S druge strane, Lazar Simić kaže da su ga upravo gušila očekivanja drugih.
„Ali kad shvatiš da je to jedna predstava u kojoj svi imamo dodeljene uloge, na dobrom si putu da ubuduće sam biraš svoje uloge. Hrabri su oni koji slobodno, neopterećeno, ali i sa taktom, pokazuju svoja osećanja. Duboko sam uveren u to”, ističe Simić.
Aleksa Anđelić za Mingl kaže da se oseća možda nemoćno, pa čak i nesposobno u takvim situacijama, ali da zna da ne treba tako da se oseća.
„Pokušavam da se setim kada se tako nešto očekivalo od mene, ali mi ne uspeva ili sam negde to nesvesno potisnuo. Prvenstveno treba da naučimo da prepoznamo sve svoje emocije i da znamo razliku između osećanja i ponašanja. Ne moramo nužno da se ponašamo u skladu sa nekim osećanjem na određen način. Ako automatski reagujemo na neku emociju sprečavamo da doživimo određeno osećanje, a to baš i nije dobro”, dodaje Anđelić.
O stereotipima i kako oni utiču na izgradnju identiteta
Koliko stereotipi utiču na izgradnju identiteta koji nije ograničen stereotipima mladih muškaraca, govori činjenica da je stereotipa mnogo, ali da se sa većinom ne slažu, jer je, kako Petković kaže, u korenu svakog stereotipa generalizacija.
„Ne, nisu svi isti. Ni muškarci, ni žene. Posebno ne priznajem stereotipe o tome da odnos između muškarca i žene ne može biti prijateljski. Od ostalih stereotipa sa kojima se ne slažem, izdvojio bih one da su muškarci neuredni, da ne treba da rade kućne poslove, da ne treba da budu kreativni i da ne plaču. Izgradnja identiteta je proces koji počinje od rođenja. Svaki aspekt socijalizacije je važan za izgradnju istog – kako su vas vaspitali, sa kim se družite, kakav sadržaj pratite… Dobra stvar je da prostora za promene uvek ima, tako da iako robujete nekom stereotipu, u pravom okruženju možete da se „izlečite” od toga”, ističe Petković.
Simića nerviraju dva.
„Prvi je da muškarac uvek mora da bude jak i da je on zaštitnik. Da se razumemo, biti jak i zaštitnički nastrojen prema bliskim ljudima nisu loše stvari same po sebi, ali očekivati da neko mora to da bude je opterećujuće i štetno. Drugi stereotip koji me jako nervira je da muškarci ne treba da budu ono što bismo popularno rekli „nežni prema sebi”, jer je to „pederski ”. Da budemo odmah jasni, pogrešno je što uopšte izjednačavamo nešto loše sa pridevom pederski, i to je povezano sa ovom pričom. Uglavnom, mislim da je sasvim uljudno i normalno da se i muškarci brinu o svom zdravlju i izgledu i da bi trebalo demistifikovati taj razgovor”, kaže on.
Anđelić se ne slaže sa onim da muškarci ne koriste kreme za lice, odnosno onim koji se odnosi na (ne)osvešćenost muškaraca o vođenju računa o higijeni i fizičkom izgledu.
„Imamo i stereotip da svi muškarci vole fudbal... A da gledamo neki film ili dokumentarac umesto 22 znojava muškarca koji jure loptu na terenu? Jedan od omiljenijih mi je da su svi muškarci neuredni, da ne kažem nesposobni da nameste krevet, operu sudove, obrišu prašinu, usisaju... Trebalo je da vidite moj stan dok sam studirao. Spomenuo sam već, a postoji i istoimeni film, „dečaci ne plaču” – svi treba da pokazujemo emocije, ovakav stav može da ugrozi emotivno zdravlje, a nekako se generacijski prenosi „s kolena na koleno” i onda na kraju nekako imamo muškarce koji ne umeju da iskažu šta osećaju. Emocionalni plač može da pomogne da se izborimo sa stresom ili emocijama. Ovim stereotipom istovremeno dečacima se nameće da se odvoje od emocija, a s druge strane da su devojčice inferiorne u odnosu na njih”, priča on.
Nekako stereotip koji se nadovezuje na ovaj je, priča Anđelić, vezan za boje – „plavo je za dečake, a roze za devojčice”.
„Svako ko bar malo zna istoriju, zna da su se prvo muškarci šminkali, nosili potpetice, a da se roze smatrala „jačom” bojom i da su je dečaci nosili kako bi izrasli u „snažnije muškarce”, dok je plava smatrana za nežniju i „žensku boju”. Ipak, sve boje su za svakoga. Zašto bi bilo koga ugrožavala neka boja ili neko ko nosi „boju koja ne odgovara njegovom/njenom polu” samo zato što društvo tako smatra? Ne slažem se ni da su (nužno) muškarci uspešniji od žena, odnosno da žene ne mogu da budu na vodećim pozicijama. Imamo i te kako vrlo pametne, stručne i uspešne žene, kojima muškarci ne mogu da pariraju. Na kraju krajeva, verujem da će pametne žene da spase svet”, smatra on i dodaje da misli da je za građenje identiteta bitno i okruženje – od porodice, preko škole, pa sve do prijatelja, ali i da je ključ u edukaciji.
Biti dobar prijatelj, brat, partner...
„Biti dobar prijatelj, brat i partner znači poštovati prijatelja/icu, brata/sestru i partnerku/a. Uzajamno poštovanje i ljubav ključ su bilo kog zdravog odnosa. Ima tu još dosta stvari, ali smatram da su ove neizostavne”, priča Petković.
Simić kaže da dobar prijatelj, brat ili partner je onaj koji poštuje tvoju ličnost i tvoje izbore i voljan je da razgovara i sluša, ali zaista razgovara i sluša.
„U patrijarhalnim društvima, kakvo je i naše, muškarcima je često teže da ne rade nešto kako to drugi očekuju, veći je pritisak i više se očekuje. Verovatno je zato i potrebno malo više smelosti da se prekinu neki izlišni tokovi”, smatra Simić.
Za Anđelića to znači da budeš iskren, da poštuješ, podržavaš, budeš tu, posavetuješ, ali i da „spustiš na zemlju” ukoliko je to potrebno da pad ne bude bolan...
„Zapravo da budeš ono što jesi i ono što bi voleo da neko bude tebi, onako kako bi voleo da se drugi ophode prema tebi. Ukoliko nema toga, ona džaba bilo kakvi odnosi... Ako nekome smeta što jesi, tj. kakav jesi, nema o čemu dalje da se priča. Valjda je bitnije da je neko, jeste kliše, dobra osoba, nego nefem mačo muškarac. Može neko da bude najbolji frajer na svetu, ukalupljen u „idealnog” muškarca sa svim poželjnim „muškim osobinama”, makar i stereotipnih, sve pada u vodu ako je nula od čoveka. A primera je mnogo”, kaže Anđelić.
Toksični oblici ponašanja – kako ih prepoznati i kako ih izbeći?
Dosta samokritike može biti mana, ali ume i da pomogne, započinje priču Petković. To mu je, kako kaže, pomoglo da sebe sagleda realnije, ali i da shvati u kojim situacijama ume da bude toksičan i da radi na tome.
„Nije lako priznati sebi da nisi u pravu i da si možda nekoga svojim postupkom povredio i da moraš da se izviniš, ali to je važan korak u odrastanju i sazrevanju. Što se tiče toksičnih obrazaca ponašanja kod drugih, njih uglavnom lakše uočimo, pitanje je da li reagujemo adekvatno ili ih ignorišemo. Nažalost, nemoguće je u potpunosti izbeći te obrasce, ali razvijanje samokritičnosti, emocionalne inteligencije i generalno obrazovanje (u najširem smislu te reči) jesu presudni kod prepoznavanja i izbegavanja takvih obrazaca”, priča Petković.
S druge strane, Simić kaže da je pravi pokazatelj toksičnosti osećaj neprijatnosti, u oba slučaja.
„Zbog toga je važno zastati i porazmisliti o tome – zašto sam se osetio neprijatno ili da li se i zašto neko osetio neprijatno zbog nečega što sam ja uradio? Nekad odgovori dođu kao naknadna pamet, ali je ta samorefleksija neophodna”, kaže on.
Da bismo ih izbegli prvo bi trebalo da shvatimo šta radimo protiv sebe, koji je to način razmišljanja ili ponašanja, zatim da osvestimo šta to utiče da do toga dođe, kaže priča Anđelić.
„Verovatno svako od nas podsvesno zna šta su njegovi „toksični obrasci ponašanja”, ali dok ne zastanemo i razmislimo, to i ne gledamo na taj način. Kada se identifikuju ti toksični obrasci ponašanja i šta ih uzrokuje, moramo da smislimo šta možemo da uradimo da se oni ne ponavljaju. Naravno, to se ne dešava preko noći i neophodan je rad na sebi. ”
On dodaje da je čak lakše prepoznati takve obrasce kod drugih u nekom međusobnom odnosu, nego kod sebe samog. Naročito što u toksičnim odnosima, posebno ukoliko su oni partnerski, može da se ugrozi emocionalno zdravlje.
„I ukoliko recimo prepoznate manipulaciju, nepoštovanje, stalno kritikovanje ili emocionalnu ucenu, ako i jednoj i drugoj strani, bez obzira na to o kakvom odnosu govorimo, treba da zastanemo i da „stavimo karte na sto”. Jednostavno da otvoreno razgovaramo o problemu i šta nam smeta i šta nas povređuje. Ukoliko ne postoji razumevanje i takav odnos se nastavi i dalje, on ni ne treba da postoji a vi ne treba da budete tu”, smatra Anđelić.
„Tradicionalna” slika poslova koje treba da rade muškarci – postoji li?
Pisanje i književnost – Petković kaže da je oduvek voleo da čita i piše, a da ga je književnost zanimala praktično otkako je naučio da čita, posebno poezija u početku, a kasnije i proza.
„To je nešto što sam vrlo retko viđao u svom okruženju kod drugih muškaraca. S obzirom da mi je pisanje na neki način trenutno i profesija, mislim da sam ostao dosledan svojim aspiracijama iz detinjstva i to je nešto što ću zauvek negovati i usavršavati”, smatra on.
Simić je kao mali trenirao različite vrste plesova, zbog čega su ga pojedini klinci, kako kaže, dosta prozivali.
„A pošto sam i sam bio klinac – to me je manje ili više pogađalo. Ne kajem se nimalo, zna se ko se danas najbolje provede na svim žurkama. Jako sam srećan kad vidim druge momke i muškarce kako plešu i nisu opterećeni šta će neko reći. To su u nekim sredinama velike male pobede. ”
Anđelić, u razgovoru za Mingl, kaže uz smeh da mu nije dobro od reči „tradicionalno”, jer su mu prva asocijacija na to kvazi borci za „tradicionalne vrednosti”, koji rade sve suprotno od toga – pritom su mizogeni, seksistički, homofobični, nasilnici i pedofili koji se kriju pod okriljem religije i porodice.
„Pre ću da pogledam film, seriju, dokumentarac, neku televizijsku emisiju ili da pročitam knjigu, nego da pogledam neku fudbalsku utakmicu ili teniski meč. Nemam živaca i ne vidim svrhu jurenja lopte, odnosno loptice, a pritom traje predugo da bi mi zadržalo pažnju. Mažem SPF svakog dana. To uglavnom većina muškaraca ne radi, a važno je da sačuvamo kožu i negujemo lice za neke kasnije godine. Ništa specijalno i posebno što me čini autentičnijim u odnosu na druge, a da mi trenutno pada na pamet, ali eto to su neke stvari koje nisu tipične za, kako si rekao, tradicionalnu sliku momaka”, smatra Anđelić.
Nametnute vrednosti/norme tokom odrastanja nisu dobre
Živeti sa nametnutim vrednostima odmalena može biti jako teško, a još teže onda kada nekada nismo ni svesni da nešto sebi ne dozvoljavamo ili uskraćujemo samo zato što društvo i okolina ne žele da vide to kod nas, a ne zato što smo zaista takvi.
„Stalno pričamo o mentalnom zdravlju, a čini mi se da propuštamo da naglasimo da su društvene norme često uzrok depresije, anksioznosti, stresa i drugih težih stanja”, priča Petković.
Neke se norme i vrednosti menjaju, a vreme je na našoj strani, smatra Simić.
„Čini mi se da se menjaju u korist osećajnosti, otvorenosti i ravnopravnosti. Više se razgovara o brojnim problemima i nasleđenim normama za koje smo utvrdili da su nepotrebne i/ili štetne. Ono što ipak treba da imamo na umu jeste da su to teme koje se ne zatvaraju sa jednom „izlečenom” generacijom. Ako ne razumemo zašto je važno da i muškarac može da plače i pokazuje svoje emocije, neko će sutra opet reći da je on slabić i da nije pravi muškarac. ”
Danas, i naročito kada si u godinama dok još uvek tražiš sebe u ovom, nažalost, surovom svetu, može biti veoma teško, smatra Anđelić.
„Da ne pominjem to da na ovim prostorima sve što iskače od onoga što društvo želi da radiš, misliš, kako da se ponašaš i izgledaš, onda je nepodnošljivo i jezivo. Naravno i kasnije, kada odrasteš, je teško, ali ukoliko si svestan sebe i imaš izgrađeno samopouzdanje, okruženje koje te podržava i prihvata, iako ispadaš iz nametnutih normi, onda će život i prevazilaženje svega negativnog biti mnogo lakše”, priča on.
Muškarci na meti hejta zbog izgleda
Sagovornici smatraju da su i muškarci često na meti podsmeha zbog fizičkog izgleda, često jer ne ispunjavaju neke društvene standarde, pogotovo na društvenim mrežama.
„I sam sam prošao kroz slična iskustva tokom osnovne škole, jer sam bio prilično mršav. Ali da ne zalazim previše daleko. Ne znam zašto ljudi u 2024. godini smatraju da imaju pravo da odlučuju kako neko drugi treba da izgleda ili šta treba da obuče. U stvari – znam, ali i to je posebna tema”, priča Petković.
Simić kaže da su muškarci manje na meti nego žene i sa manjim posledicama, ali da niko u današnjem vremenu nije pošteđen.
„Danas je toliko važno kako izgledaš i zahvaljujući društvenim mrežama, stvarno smo postali opsednuti time. Na njima uvek nailazimo na ljude koji izgledaju „savršeno” ili nam se barem tako čini. Onda pitamo sebe – zašto ti ne izgledaš tako? i drugima sudimo po tim nerealnim standardima. ”
Ko je danas „pravi” muškarac?
Za sagovornike Mingla svaki muškarac je pravi muškarac. Bez obzira čime se bavi, kako se oblači, kakve stavove ima i kakva su mu opredeljenja.
Pravi muškarac je slobodan da bira šta želi i podjednako srčano poštuje tuđu volju i slobodan izbor.
Pravi muškarac je svaki muškarac koji je pre svega poštuje tebe kao osobu, bilo kao prijatelja/icu, partnera/ku... Pravi muškarac je onaj koji je iskren, koji ume da pruži ljubav, koji je empatičan, koji je tu da te podrži (u svemu), koji će uvek da bude tu, neko ko vas prihvata. Pravi muškarac je onaj koji se ne plaši uspešnih žena, žena koje žele da rade i stvaraju. Pravi muškarac je odgovoran. Pravi muškarac vodi računa o sebi – mentalno, emocionalno, fizički, duhovno... Pravi muškarac je feminista. Pravi muškarac je onaj koji se bori protiv nasilja bilo koje vrste, pre svega onog nad decom i ženama (i porodičnog). Pravom muškarcu ne smeta rodno-senzitivni jezik. Pravi muškarac je muškarac koji je tolerantan na različitosti. Pravi muškarac je onaj koji se ne plaši boja.[NB2]
Autor: Aleksandar Đokić