foto: BOŠ
draga mirjana,
po tvom pismu nikad ne bih rekla da nisi imala iskustva u pisanju pisma (osim tog jednog, za breda pita, naravno). štaviše, da ne znam, rekla bih da imaš dug staž u pisanju pisama, ili barem dužih formi. uvek sam volela duga pisma. rekla bih da ona zahtevaju posvećenost, koncentraciju, a i da autor ima šta da kaže. i sadržaj i slobodu. kad dekonstruišeš, nije malo preduslova.
danas više nego ikad, rekla bih, ima ljudi koji ni ne preispituju da li imaju nešto da kažu i obično takvi sve više govore. ali ne ume svako i da napiše pismo.
bas nešto razmisljam o tom tvom pisanju bredu pitu, možda i nije loše tako ne dobiti odgovor, uciš da je odbijanje deo života, prihvatanje da je i to u redu, postfestum skontas da nije lično. naravno, u tom trenutku ne želiš ta iskustva, ovo ja naknadno dajem smisao.
ko šta radi, ja idem okolo i smišljam neki smisao.
plave koverte!!! daaa, sećam ih se iz ranog detinjstva, iz sfrj, kad moji donesu platu! to bude super dan, jer idem sa mamom do jugoplastike, kluza i centroproma tu u bloku 28. obično dobijem nesto!
eto, one su me podsećale na to. kad sam ja krenula da šaljem pisma, rekla bih da je estetika malko avanzovala pa sam uglavnom imala ili bele koverte ili neke iz inostranstva, sa snupijem i slično.
uh, ja ni sama ne znam koliko pisama sam napisala, i dalje čuvam celu kutiju primljenih pisama, kao, best of! dopisivala sam se s prijateljima koje sam viđala svakog dana, kao i sa nekim koje nisam ali sam se čula često. pisma su bila onaj neizrečeni sadržaj, otključavali smo te dubine još kao dosta mladi, bila sam uporna, dosadna neko bi rekao, ne ja, da saznam više o ljudima, šta misle, kako se osećaju, šta misle zašto se tako osećaju, na kraju bi ljudi krenuli malo po malo da prihvataju moja pitanja kao nešto vredno odgovora, mada nije to uvek slučaj.
pisala sam svima, nekom dečku koji bi mi se svideo, recimo, napišem neku pesmu i omiljene bendove, pa eto ako misli da ga zanima da me upozna, ima polaznu osnovu. išla sam okolo i zbunjivala ljude pismima. nisu mi baš svi odgovorili. rano sam naučila na razna odbijanja i to me nikad nije odgovorilo od onoga sta sam želela da radim. mnogo puta bi me potreslo, zapitalo, poklekla bih, kinjila sebe, ali nisam imala važniji glas nego taj svoj, pa nisam odustajala.
eh da, koristila sam usluge pošte, ali ovi s kojima sam se viđala svakog dana, s njima sam razmenjivala ovako, samo dam papir. ili zaglavim ispod klupe ako je osoba u suprotnoj smeni. ili imamo svesku namenjenu za dopisivanje. mada, žuti sandučići su preslatki. kao i crveni kiosci.
a sad ril tajm drama. u osamdesettrojci sam, dignem glavu da osvestim dokle smo stigli i stojimo u nemanjinoj baš kod nesrećne zgrade generalštaba. sama ta zgrada me podseca na užas. a eto zanimljivog sinhroniciteta, juče sam na identičnom mestu stajala na protestu na pljusku i pitala se da li je moguće da nema više ljudi, zar nisu besni, zar je umor jači, zar je apatija jača, zar je išta preče. nikad nisam bila ovoliko zbunjena, nikad nisam osećala ovoliku bezizlaznost. razumem apatiju, ali ne razumem.
ako samo ovako prođe onaj horor koji se desio u novom sadu, pravimo teren za to da apsolutno sve može. zato se pitam, šta rade ljudi s tim besom? odu u tržni centar da zaborave? ili se odseku od sebe? ili ga iskale na nekom nedužnom? stalno se smenjuju tuga i bes, preplavljuju toliko da ne možeš da se pomeriš.
inače, sedim u busu pored lika koji je gabarita recimo jokića, i jedva sedim jer imam parčence mesta, on je u ramenima zauzeo pola mog. i malopre, tik pored su se ukazala dva mesta i tako stoje, niko ne seda, ali ja ne prelazim iako je to prilika da sedim normalno i ne krivim se. a ne, meni je glupo, ne želim da pomisli da nešto nije okej s njim pa da sam se zato sklonila, nekako mi nije lepo. i tako ostanem da se krivim u parčencetu svog sedišta.
toliko o meni, smatraj da smo se upoznale nakon ove male skice iz busa :).
počinje da bude baaaš hladno, a meni počinju da nedostaju crvene paprike, ovog leta i jeseni su bile potpuno spektakularne.
očekujem tvoje pismo, radujem se! bilo je lepo dopisivati se s tobom, iako javno, uopšte nisam imala svest o tome.
srdačan pozdrav, sve najbolje!
ognjenka
''minds of chomsky, but low birthweight''
Autorka: Ognjenka Lakićević