foto: BOŠ
Neretko imam osećaj da veći deo svog života nešto čekam. Autobus, pregled kod lekara, u red u pošti, banci ili bilo kojoj drugoj prostoriji u kojoj vas iza šaltera posmatra par iscrpljenih očiju. Kazaljke se sporo pomeraju, koraci su takvi da mi deluje da stojim u mestu. A i da mogu da se pomerim, gde bih? Delite li vi taj osećaj?
Ponekad nas iz te teskobe čekanja prenu događaji koji nas izmeste, sve prevrnu naopačke, pa ostave da sami posložimo popadalo. Ako je to uopšte moguće. A palo je mnogo, previše, na one koji su igrom sudbine čekali na mestu gde nije trebalo.
Četrnaest života odnešenih u svega nekoliko minuta. Nesreća, propust, dešavanje, zločin, očekivano bez kazne. Na ovakva drmusanja ne možemo ostati imuni. Ne možemo samo zategnuti košulju, ispraviti se i nastaviti dalje iako smo kroz sve ove godine upravo to i vežbali. Toliko tragedija koje su nas zadesile i apsolutno nikakva odgovornost. Još jedan nesrećni slučaj. Jesmo li to= Slučajevi, brojevi, procenti i statistika. Nesrećni, neinteresantni, prolazni. Možda je sudbina svakog od nas da bude deo jednog velikog slučaja koji kao društvo živimo. Ne znamo da li ćemo bezbedno stići do posla, škole, roditelja koji nas čekaju na nedeljnom ručku. Nismo sigurni da li su pešački prelazi sigurni za našu decu, da li automobilima upravljaju vozači koji nemaju dozvolu i da li će se deo fasade obrušiti baš na našu glavu. A priznaćete, mnogo toga smo preturili preko glava.
U jeku svih dešavanja, kroz medije se provukla i vest o novom Izveštaju o napretku koji je objavila Evropska komisija. Još jednom i kritike i pohvale, a napredak ograničen. Iako bismo bez trunke sumnje mogli reći da je većina građana Srbije davno izgubila i ono malo poverenja koje je nekad imala u proces reforme i napretka naše zemlje, one koji još uvek prate dokle je Srbija stigla, ovakav Izveštaj nije iznenadio. Krhkost institucija, nepoštovanje pravila, hibridni režim, korupcija, krađa glasova. Sve je ovo odlika onoga što svaki građanin živi. I nisu ovo samo veliki, zapadnjački, prazni termini i opšta mesta za ubiranje političkih simpatija. Vladavina prava je kada odgovoran za neispravnu nadstrešnicu i stradanja ljudi bude kažnjen, demokratija je brojanje svakog glasa i sloboda da se taj glas dodeli onome kome mi želimo, bezbednost je garantovanje da će naša deca zdrava i živa stići do škole i da će za svako dete u ovoj zemlji biti mesta u vrtićima, pravda je da počinilac krivičnog dela bude sankcionisan prema zakonima zemlje u kojoj živimo, institucije nisu samo zgrade u kojima državni činovnici krotko čekaju svoje mesečne zarade, već prostori namenjeni svakom građaninu i građanki ove zemlje, koji služe njima, njihovim potrebama i pitanjima.
Ne sumnjam, sve to građani Srbije razumeju, i znaju da tamo, negde daleko sistem postoji. Zato se pakuju i odlaze sa kartama u jednom smeru. Oni koji ostanu, prihvataju svoju sudbinu i čekanje u redovima u pošti, banci, domu zdravlja. Sve dok nas još jednom nemili događaj ne protrese i natera nas da se pokrenemo. Spontani protest i još jedno rasipanje energije, a onda još sitniji koraci, pogledi u stranu i čekanje.
Piše Karl Gustav Jung u svojoj autobiografiji da je pitao ujaka kako Bog muči duše u paklu, a on mu je odgovorio: „Pušta ih da čekaju.“
Autorka: Miljana Jovanović
*Tekst je prvobitno nastao za potrebe portala Progovori o pregovorima