foto: BOŠ
draga ognjenka,
sjajno je što si ti započela dopisivanje, pa si nekako ,,setovala" (da, znam da postoji ta dobra stara, naša reč ,,postaviti", ali ,,setovati" mi se nekako više uklapala) kako ton komunikacije, tako negde i formu ovog dopisivanja.
na primer, da pišemo kao što pišemo na internetu, dakle, malim slovima. dijakritike su mi okej, jer ih stvarno koristim i u neformalnijoj komunikaciji (to je sigurno PTSD osoba koje su studirale filološki fakultet, prim. aut.), nekako mi reči izgledaju ,,punije" i ,,tačnije", kada se koriste ta slova sa desnog dela tastatura šđčćž.
šećer đerđiv čudak ćilim žeton
mnogo bolje nego
secer djerdjiv cudak cilim zeton
a možda sam to sad i izmislila.
što mi je još sjajno što si ti započela dopisivanje, zato što me je početak istog naterao da pokušam da se setim – da li sam ja zapravo ikada i poslala pismo?
mislim na pravo pravcato pismo, pisano rukom, spakovano u plavu kovertu (u mojoj glavi je plava, možda i ne mora da bude plava) ubačeno u ono žuto sanduče (je l' to zapravo služilo za pisma uopšte?) gde ostane da leži dok ga prvi poštar ne pokupi i odnese na pravu adresu.
i odgovor je da nisam. ili bar mi se čini da nisam. sećam se razglednica kad se ode na more ili na rekreativnu nastavu i istih tih žutih sandučića. pa onda kad si na moru pišeš ,,puno sunčanih pozdrava", a kad si na rekreativnoj, onda pišeš ,,puno planinskih pozdrava".
čak nisam ni živela u trenutku kada su bila popularna dugačka dopisivanja mejlom, moja generacija je navikla da se dopisuje na različitim tipovima mesindžera, kratko i intenzivno, a mejl? mejl mi je, otkako ga koristim služio za potraživanje i dobijanje nekakve kratke informacije, kako kroz školovanje, tako i kasnije, dok ga danas vezujem isključivo za poslovnu komunikaciju.
dakle, forma dugih pisama, bilo da su onlajn ili oflajn, nešto je što nije moja forma.
moja forma su baš ovo što si navela, kratke rečenice, emodžiji i lajkovi poruka kako bi sagovornik ili sagovornica shvatili da sam primila poruku i da možemo da pređemo na narednu temu. ako uopšte bude naredne teme.
ali, čini mi se da ću uspeti da se snađem, jer, bez obzira što ne komuniciram u dugim formatima, volim da ih pišem, a naročito – volim da ih čitam.
što se realnosti tiče, ove koja se tebi javila u vidu autobusa broj 83, ona je, bar što se mene tiče, u trenutku u kom sedam da ti napišem odgovor takva da bih zapravo volela da je ostavim po strani i da se njome bavim u drugim formama i drugim formatima, da se njome bavim suštinski, da o njoj govorim, da na nju upozoravam i da je držim izvan (barem ovog prvog) pisma.
a onda pomislim, možda bi trebalo na ova pisma gledati drugačije? možda bi ona sva trebalo da budu istkana od realnosti, da ostanu kao nekakva zabeleška, ne u vremenu, ali na internetu svakako, nekakvo svedočenje o novembru 2024. godine?
nisam sigurna.
kao što nisam sigurna ni za one plave koverte za pisma. je l' se ti sećaš plavih koverti za pisma? ili je to definitivno nešto što sam izmislila?
kad malo bolje razmislim, dosta je čudno što ja nikada nisam napisala pismo, s obzirom na to da se pismo nalazi u srži nekih od mojih omiljenih književnih dela, od kojih bih posebno izdvojila ,,famous blue raincoat", lenarda koena, tu, po mom osećaju, najveću pesmu 20. veka i ,,pismo iz 1920" iva andrića. ne znam kako nikada nisam - poželela da ga napišem.
logičan odgovor bi bio – zato što nisam ni dobila neko, pa u tom smislu, nisam ni imala potrebu da ga pišem. međutim, ne znam kako ta potreba nije krenula od mene? kako ja prva nisam počela nijedno dopisivanje?
zapravo, znaš da možda i jesam, ali nikada nisam dobila odgovor na njega jer sam ga pisala – bredu pitu. da, pravom bredu pitu, čija je adresa, da ne kažem ,,adresa", izašla u nekom od onih časopisa za tinejdžerke. moje pismo je bilo na nekom lažnom engleskom jeziku, koji sam u tom trenutku već počela da učim, ali gotovo je sigurno da ga nisam znala dovoljno dobro da bih ga pisala. znam samo da sam ga u tom pismu zamolila, kao i svi (češće sve) uostalom, da mi pošalje potpisanu sliku i da mi obavezno odgovori na neka pitanja koja sam imala u vezi sa filmom ,,fight club". a ko nije imao pitanja u vezi sa tim filmom?
uglavnom, bred pit mi nikada nije odgovorio, ja sam tih godina to pripisivala činjenici da smo se te godine preselili, pa da bred pit prosto nije mogao da zna moju novu adresu, tako da ja nikada nisam dobila ni sliku ni pismo.
sad shvatam da ja pismo možda nikada više nisam napisala jer sam se razočarala u to što na svoje prvo nikada nisam dobila odgovor. šta ako je krivac za moje nepisanje pisama, a uživanje u epistolarnoj formi – bred pit?
uglavnom, sigurno je na strukturu ovog pisma uticalo i to što već znam po kom principu će ovo dopisivanje funkcionisati – to jest – znam da ćeš mi na isto odgovoriti i da ovo moje pisanje neće otići u vetar, kao ono namenjeno za breda pita.
mislim, nadam se da neće.
Mirjana
Autorka: Mirjana Narandžić