foto: BOŠ
draga mirjana,
veoma je neobično pisati ljudima koje ne znaš, ili barem ne dovoljno dobro da bi se u prirodnim okolnostima dopisivao s tom osobom. još neobičnije, rekla bih i neprirodnije, jeste ne pisati pisma.
da li iko vise piše pisma?
o pismima rukom da ne pričam.
da li ljudi više koriste olovku?
za mene su olovke neprocenjivo važne.
e sad, situacija se uvek komplikuje (mada je bolji termin usložnjava): teško mi je da ista posmatram van ekološkog konteksta, i važno je znati: drvene olovke, napravljene od recikliranog materijala, ostavljaju 5-6 puta manji ugljenični otisak nego one plastične, recimo. ne mogu da zamislim da se odreknemo olovaka, da se odreknemo rukopisa. hej, mi imamo rukopis, on ne služi samo za potpis. isto tako, želim da za mog života ostane što manji ugljenični otisak, da to bude moje nasleđe, moj doprinos.
da se vratim na pisma: imam utisak da dopisivanja danas uglavnom ima formu četa, mnogo entera mnogo reči, samo reči, emotikoni, ne mnogo rečenica, tako da mi se dopada da učestvujem u nečemu, oh, tako arhaičnom. za načitane genX likove, to je bilo poprilično normalizovano tokom odrastanja.
da li su ljudi danas usamljeni? zašto se ne dopisuju, ali onako suštinski povezuju? kada skidaju maske? toliko se povezuju putem društvenih mreža i sličnih zavodljivih platformi, ali istraživanja kažu da su mladi danas najusamljeniji. valjda jer nisu naučeni da se autentično povezuju, odnosno da pričaju o onome što im je stvarno važno. sram te samo dublje uranja u sebe, onemogućava da se zaista povežeš sa nekim, jer misliš da te neće razumeti, da će te ismejati. jer si možda probao, pa su se smejali, ili rekli ,,nemoj da mračiš’’ ili ,,stalno nešto filozofiraš, opusti se’’, zaobišli su te, odbacili. i kako da se osećaš sigurno, emocionalno bezbedno sa bilo kim.
usamljenost je tužna jer je u telu i prati te gde god da si s kim god da si, kao stanje života, osećanje sebe i života. samoća je prelepa, kad je biraš.
nego, reality bites:
čekam autobus da stignem na posao. vračar – novi beograd. displej na autobuskoj stanici ,,novopazarska’’ kaže da autobus 83 dolazi za 1 minut. kasnooktobarski vetar mi ne prija, a zbog neuropatije koja me opseda vec 4 godine me i plaši. sad piše nula minuta za autobus 83. Inače, bavila sam se malo statistikom, displej radi oko 50 posto.
došao je autobus i to onaj kratki, što je poprilicno pogubno jer je gužva. stojim na vratima, jedino tu se osećam sigurno. nisam spremna da slušam tuđe telefonske razgovore, a ni razgovore inače. nisam spremna da ne sedim (zbog malopređašnje pomenutog stanja, dugo stajanje mi predstavlja problem).
postoji jedno večito, neuništivo, postojano pitanje, postojanije od svega na svetu i i dalje aktuelno 2024:
zašto ljudi koji čekaju da uđu u autobus stoje (umesto sa strane, da sačekaju da ljudi izadju iz prevoza) PO SREDINI, pri čemu ti kad izlaziš silaziš U NJIH ?
ne razumem ne razumem ne razumem ne razumem ne razumem
toliko je mnogo stvari koje otežano razumem, iako se bavim ljudima.
naravno, iz onog autobusa iz pakla sam izašla odmah na slaviji, bolje vetar nego guzva. a vetar baš ne volim. srećom pa radim tamo gde mi niko neće zameriti sto sam kasnila jer sam izašla iz punog autobusa. posle nekoliko minuta je došla normalna (dugačka) 83, biraš gde da sedneš.
malopre sam, idući od kuce do stanice, videla mladog dobermana NEKUPIRANIH ušiju i repa. to je atrakcija, videti neosakaćenog dobermana. takvi, prirodni, izgledaju medeno, bezopasno, blentavo, lepo, ali to zlim paramecijumima ne odgovara, oni ne bi da rešavaju stvari na psihoterapiji, već da im pas deluje zajebano, opasno, agresivno, valjda misle da se to prenosi pa da to njima daje neku zajebanu auru (NE, samo tehnički kršiš zakon, a etički si posrnuo). onda nalaze bednike od veterinara koji im za pare (dakle, imaju ali ne daju za psihoterapiju) sakate psa protivzakonito, samo zbog svog hira i svojih nerešenih trauma.
ali hej, bar jedno je zagarantovano: u ovoj državi zakon nije nešto što se dosledno primenjuje, malo je reći da je implementacija veoma selektivna. u svemu, pa i u bezakonju, najvise pate životinje, jer svaki zlikovac može da im radi sta želi, a bez sankcija. Vlast te ponižava i gazi, a ti ne znaš šta ćeš s tim pa se praviš da toga nema, ali u tebi sve kuva, i onda vraćaš na pogrešnom mestu, ženi, deci, životinjama.
ko životinje štiti, kad su ljudi jedva zaštićeni?
sanjam o ozbiljnim zatvorskim kaznama za neodgovorno vlasništvo, svako zlostavljanje ili napuštanje psa. o tome koliko su zlostavljači životinja opasni po društvo da ne pričam.
inace, dok ja ovde varničim, autobus je skrenuo nekim čudnim putem te nisam sigurna gde da siđem.
kad bolje razmislim, ja sam potencijalno dosadna osoba za većinu ljudi. ne da me to brine ili nešto, nego čovek treba da bude svestan sebe i realnosti što više može.
moje teme se svode na sledeće: drveće, biljke, ekologija, životinje, dejvid atenboro, džejn gudal, koje povrće voliš, muzika, može i ostala umetnost, usamljenost, autobusi (otkad zbog neuropatije ne vozim, promenio mi se život), psihoterapija, ali ipak životinje i opresija nad njima, i to je to. svodim se na nekoliko tema. e, tu se onda rasipam.
stigoh na posao. bilo je lepo ,,pričati’’ s tobom.
pitam se da li su ti moje teme smor, ili mogu da otvore ili prodube neka razmišljanja, piši mi o čemu ti razmišljaš, šta te opseda, da li se voziš gradskim prevozom, voliš li drveće, koje povrće voliš, zanimaju me te obične stvari, vidim poetiku u njima. potrudiću se da ispratim tvoje teme i tvoja razmišljanja, trudim se da održim radoznalost, bitnija mi je od toga da ja sve znam. radoznalost, radoznalost, vatra života.
srdačno,
ognjenka
''minds of chomsky, but low birthweight''
Autorka: Ognjenka Lakićević