foto: Isidora Martać, BOŠ
Knjiga: Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda - Nenad Novak Stefanović
Podnaslov knjige: Zbogom lijepi i strašni živote
„Noć pada u glavnom gradu bivše Jugoslavije i muzika ispunjava vazduh. Svuda''. (The New York Times)
Krenuli smo..sada već u dobro poznat pohod na Beograd i pripremu za novu priču u hodu.
Ulazim u autobus linije 48 – prazan. Odlično. Sedam i iz torbe vadim Vodič (kroz ljubavnu istoriju Beograda).
Odlučujem da ovoga puta idemo na „slepo''. Otvoriću nasumično stranicu koja će večeras odrediti novu priču – stranica 350. Oho. Odlično. Centar grada, ugao Resavske i Kralja Milana.
Tu zgradu sam svakodnevno gledala, posmatrala, kada se na putu od kružnog toka Slavija do Terazija vozim u liniji 31, ali se nikada nisam upitala šta se krije iza Imanja Trgovačkog fonda.
Već pada mrak, moram što pre da stignem do centra, dok je grad još budan, a zgrada i dalje obasjana svetlošću neba.
Dok putujem niz Bulevar oslobođenja ka Autokomandi i Slaviji, čitam i podsećam se priče o Ćopiću i ovoj zgradi – pa da, tu je i Desanka Maksimović živela!
Odlučujem da se prošetam kroz Resavsku ulicu od Mitićeve rupe pa do Beograđanke.
Za to vreme prislišavam se bitnijih informacija iz knjige...
Ćopić u Beogradu od 1936. godine...prespavao noć ispod mosta Kralj Aleksandar (danas Brankov most, ali je poznat i pod nazivom Most bratstva i jedinstva)....Beograd ga je opčinio...
Aham.. evo informacije o njegovom životu iz centra grada – živeo u 57 kvadrata i bio u braku sa drugaricom Jelom Perović, a brak se brzo okončao.
Ćopić je bio poznati pesnik i pisac, ali vernost prema ženama bila je čudna. Nakon razvoda oženio se Bogdankom Ilić koju prvu noć nije želeo u svom krevetu, jer mu je prvo bilo potrebno da se navikne na nju.
Bila je lukava te je ona postepeno donosila stvari u stan i napunila orman sa svojim haljinama, koje je Branko tek kasnije uočio. S obzirom da je bio bogat, ali i vezan za Trgovački fond, kupio je stan od 150 kvadrata, jer mu je bilo lepše tu nego na Dedinju.
Ova zgrada je spolja izgledala prosto, ali kažu da je unutra dosta specifična, organizovana i luksuzna.
„Palata je imala zatvoreno dvorište, bila je spojena i sa drugim dvorištima i bila je dovoljno prostrana da se u njoj neprimetno sakrije grupa od 12 oficira Odeljenja zaštite naroda (OZNA)'', navodi se u Vodiču.
Prvi komšija im je bio Branko Ćopić, ali ni on kao ni mnogi drugi nisu imali predstavu da se oni kriju baš ovde u centru grada, već su se vodili time da su oni negde u nekim daljim delovima Beograda.
Koliko god Branko u početku bio poslušan, uplašen od Beograda i oprezan, kroz godine postao je buntovnik i reklo bi se (bar bih ja to lično tako zaključila) da se vodio onom čuvenom „Što na um, to na drum“.
Često je privođen na informativne razgovore, a u policiji su i njegovoj ženi preporučivali da se razvede od njega, ali ona to nije želela – ostala mu je verna.
Možda je imao luksuzan život, vernu suprugu i bio borbenog duha, ali se to 26. marta 1984. godine promenilo. I po mnogim izvorima, to zapravo nije iznenadna odluka, već dugo osmišljivana strategija, jedini izlaz koji je pisac video, te je sam odabrao datum kada će se stvari promeniti.
Samoubistvo.
Neki izvori kažu da je Ćopić neposredno pre samoubistva sedeo u restoranu u hotelu Moskva i častio konobare velikom svotom novca uz reči da ima veliki i krupan razlog.
Njegova supruga ga je tog dana pitala čak i kada se vraća kući kako bi zajedno ručali, ali je on kazao da će postaviti sam.
Čak je ostavio i oproštajno pismo koje se završilo rečima – „Zbogom lijepi i strašni živote!''.
„Sa zgrade mosta, kao sa ograde koja deli stvarnost od bajke, izabrao je svoju stranu, onu kojom ga je dočekao Beograd davnog septembra 1936. godine''.
Autorka: Isidora Martać