foto: BOŠ
Draga Neco,
Gurnula bih te sa litice samo onda kada bih znala da ćeš tako zbaciti sav teret sa svojih leđa, poleteti i biti slobodna.
Šta je čovek ako nije slobodan? Da kaže, da pomisli, bude svoj i nikad tuđ. Ne daj se kavezu Neco, onda kada glavom dotakneš plafon, odbaci se sa poda i probij ga. Nešto će sigurno pući.
U poslednje vreme javljaju mi se čudni snovi. Sanjam ljude koje ne znam i mesta kojih više nema. Snovi su toliko stvarni da ponekad, kad se probudim, treba mi nekoliko trenutaka da razlučim gde sam i napipam telefon koji stoji pod jastukom. Začkiljim, pogledam koliko ima sati i procenim da li je vreme krenuti na posao. Do posla, Neco, putujem. Veliki je Beograd, toliki da mi u sat vremena traži da promenim bar tri prevoza kako bih stigla. Znaš da ne preterujem. Sećaš li se kad smo one večeri stajale ispred moje kuće? Rekla si da je velika i da te podseća na onu jednu, tvoju. Nekad bih volela da mogu da je nosim sa sobom. Kao puž, da je uvek tu, uz mene. Možda bih se i umorila, pa bih je ostavila na nekoj ivici, da stoji sama. Verovatno bih joj se posle umiljavala i jako želela da uđem unutra iako nikad sa sobom nemam ključ. Stalno ga gubim. Nestaje u mojoj torbi punoj žvaka, gumica za kosu, bombona, papirića. Možda ćeš pomisliti kako je to gomila đubreta koje tu popunjava prostor. Igla bedža koja mi ubode vrh kažiprsta kad stavim ruku u ranac. Moderna Trnova ružica, samo ova kasni umesto da spava tvrdim snom, jer opet ne može da nađe ključ, tramvaj na Trošarini se pokvario, a vozač trideset jedinice ima drvenu nogu i ne zna da zakoči na vreme. Sve je nekako smešno i u isto vreme tužno Neco. Sednem na pod i sakupljam sve što sam rasula. Trpam u ranac, zatvaram, težak je ali ga nosim. Mogu ja to sama, ne treba mi pomoć i ništa ne očekujem. Sama pomeram nameštaj, lepim vrata ormara i donosim kese iz nabavke. Umem ja sve sama, da zalepim flaster na iscepano koleno, potapšem sopstveno rame kada mi zatreba podrške i uhvatim sopstvenu ruku kada druge nema. Ne treba, imam dve.
Možda mi ponekad zatreba tvoja ruka, da zajedno nazdravimo, ili da mi izvučeš tlo pod nogama kako bih naučila da letim. Možda sa one iste litice koju si pomenula. Ne mogu ja to sama.
Autorka: Miljana Jovanović