foto: BOŠ
Draga moja Miljo,
Od tvog poslednjeg pisma se puno toga promenilo, više ne prilazim litici, priznajem, ali isto tako očekujem da me neko sa iste gurne, neki prijatelj. Hoćeš li ti?
Bukovski je u jednom pismu prijatelju napisao: Ljudi se prosto prazne. Oni su tela puna straha i poslušnog uma. Boje napuštaju njihove oči. Njihovi glasovi postaju ružniji. I tela. I kosa. I nokti. I cipele. Sve.
Nije to ništa novo, konj se vezuje tamo gde gazda kaže. Ima nečeg potresnog u istini gorenavedenih reči i u ovoj za gazdu i konja, jer nekada u ogledalu umesto svog lika vidimo sve te druge koji bolje znaju gde bi trebalo vezati tuđeg konja. Ne može se konj držati u sobi, pod jastukom, ne daj bože u glavi. Velika je to životinja, napraviće kuršlus, rekli bi nam oni što žive u ,,malokvadraturnim’’ svetovima. Još kada bih pomislila da se konj ne vezuje, da je njegova lepota u galopu dok griva i rep lepršaju na vetru... ne smem ni da nagađam šta bi se desilo. Gde ti čuvaš svog konja ovih dana?
U poslednje vreme svedočim zagrljajima, otuđenosti, zabrinutosti, umoru, ljubavi, strahu, srdačnosti i ljudima u svemu tome. Naposletku, takvo je tvoj prethodno pismo, zar ne? Pitala si me o mekoti, slatkoj izmišljenoj kovanici, čini mi se da ni garderobu više ne mogu opisati ovom rečju, možda je do mene. Ja sve perem na šezdeset stepeni, zato me sve i grebe. Čekam nekoga, možda onoga koji će me gurnuti sa litice, da mi pokaže na koju stranu se okreće točkić za nežnija pranja.
Jedan sličan prijatelj mi je pre nekoliko dana rekao: Izađi iz hodnika! To je tvoj najveći problem, nisi u sobi, nisi ni napolju. I hodnik je prostorija, istina – skučena i prazna, ali svakako prostorija koja te prva dočekuje i poslednja ispraća. Tu sam jednom pala dok sam pokušavala da iz dnevne ponesem u kuhinju dve šolje, čašu, pikslu i tanjir. Bilo je dovoljno samo da čaša sklizne iz ruke, prospe se na pod, petom nagazim na mokro i raširim se koliko je moguće i nemoguće po celoj površini. Plakala sam, bolelo me je kao đavo, zadnjica i loša procena.
Sve je to, Miljo moja, jedna velika metafora. Za jednu tvoju sam se uhvatila kao pijana plota, dugo sam ostajala nad njom (kao pred umetničkim delom), onom da se rastajemo na vrhu stepeništa. Evo razmišljam i ne mogu da objasnim zašto mi se toliko dopada. Čitala sam tvoje pismo puno puta u sebi i jednom naglas, neuspešno. Ne vredi, Mika me rasparča po svim stranama sveta. Nakon toga mi je potrebna vojska prijatelja da me sastavi, ali tako da ostane savršena krivina na nosu.
Dalje ne bih imala ništa više da ti kažem, sem da se četvorogodišnje Božićno drvo rascvetalo do poda i plafona. Mada, znalci kažu da nikada više neće da cveta crveno.
Budi mi dobra,
Neca
Autorka: Nevena Branković