foto: BOŠ
Draga Neco,
Prethodnih dana me imalo svuda, a imam utisak da nisam odmakla ni korak, i dalje se rastajemo na vrhu stepeništa. Tri dana sam se vrtela u krug i bezglavo jurila sopstveni rep. Umorili smo se i on i ja, a na kraju se nismo našli. Ni danas nije petak, ali već dugo priželjkujem ono što dolazi nakon njega. Da naspavana skuvam jaku tursku kafu, sednem na pod svoje sobe i pustim da me uljuljka Čolin glas. I dalje mrvicu žalim što nismo otišle na Arsenal, tešim se, poživeće nam Zdravko i slušaćemo ga zajedno.
Pismo sam pročitala u dahu. Neco, reči su tvoje marionete. Igraj se njima, preturaj ih, menjaj, izmišljaj, lomi, zgužvaj tri-četiri u jednu, nek se zbune jezički čistunci. I opsuj sočno, kao u onoj pesmi kada kažeš odakle si ispala. Reči su tvoje i lekovite su. Stvarno leče, celim srcem verujem u to. Znaš li kako nekad nakon razgovora osetiš tananu lakoću, kao nežan prijateljski zagrljaj onda kada ti baš treba ali ga ne tražiš? Sramota je, pomisliće da si plačljivica, da nisi hrabra, stamena? E baš taj zagrljaj koji u prećutnom dogovoru sa onim čije ruke grle odnesu deo tereta, o toj lakoći pričam. Pre nekoliko nedelja srela sam prijateljicu koju dugo nisam videla. Razgovor je tekao kao mirna reka, nije bilo brzaka ili prepreka. Bila sam prisutna i prijalo je. Imala sam osećaj da se razumemo, kao da smo samo dan pre toga ispijale kafu u Jove Ilića. Čudno je to kako je malo potrebno čoveku da mu teret postane lakoća, onda kada čuje pravu reč. Tanana smo bića, nežni i meki. Je li tebi poznata reč mekota? Skoro sam je čula i nekako se zadržala uz mene. Nastavila bih niz ovako: mekota, lepota, dobrota. Mekoća mi odmah povlači onu koje se jako plašim, neka je, nećemo sada o njoj.
Mnogo sam umorna poslednjih nedelja. Teški su mi koraci i ne uspevam da završim ništa do kraja, ili onako kako bih želela. Sve nešto do pola, s pola mozga i pola srca. Ne uspevam da se posvetim stvarima koje su mi važne, kao da mi sporo klize kroz prste, a ja sedim i posmatram. Jesi li se nekad osetila kao posmatrač u sopstvenom životu? Sećam se kada sam pre nekoliko godina bila na jednoj predstavi u kojoj je publika sedela na sceni pored glumaca. Sličan je osećaj Neco, na bini si, radnja se dešava oko tebe, a ti, posmatraš. Sad da me pitaš, ni ne bih mogla da se setim o čemu se radilo, samo znam da sam sedela i gledala. Bojim se nekad da će mi život u tome proći. Dugi su mi ovi oktobarski dani, kao da svaki traje beskrajno i svaki izgleda isto. Nedostaje mi osećaj bezbrižnosti koji sam osećala pre nekoliko meseci.
Ostavljam ti ove Mikine stihove, čitaj ih onda kad budeš osetila da ti je potrebno, do našeg narednog razgovora:
Ne daj da te prevari pogrešni vrač pogađač,
lažljivi čitač zvezda, koji od silnog gledanja
u ovozemaljske stvari, ređe nego ti vidi nebo.
Koliko ja razumem, najveća je sloboda kad nisi
svestan da si slobodan. Ono što osećaš i kao
najmekšu svilu na sebi, znaj: znak je da si obuhvaćen.
Koliko ja razumem, najveća poezija je trenutak
kad nisi svestan pesme. I najveći je život
kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš.
Utopli se, Neco, počinje sezona kiša.
Autorka: Miljana Jovanović