foto: BOŠ
Draga Miljo,
Danas ovde nije petak, u pozadini se čuje hrapavi glas Toma Vejtsa, tačnije, trenutno: Marie, you’re the wild blue sky. Sama sam i nije mi ni lepo, ni ružno. Osećam se kao ptica u velikom kavezu, mogu do ćoška u koje nikad ne zalazim kada me posmatraju ljudi, a dalje od tog ćoška je prelepa litica, noga propada u bezdan i lepotu, samo da nema rešetki – tako ti ja to vidim, kao ona na kraju filma Telma i Luiz.
Pričale smo pre neki dan kako smo svi iščašeni i tesni, ne opravdavamo nas tako, nego pronalazimo način da završimo rečenicu uspešno, bez bilo kakvog dodatnog objašnjenja.
Odavno nisam išla negde sama, na stolu mi stoji propusnica za pozorište, ti si mi je ostavila. Obradovala sam se jako, ali već sada znam da neću otići, iako si mi entuzijastično pričala o pojedinim predstavama koje bi mi se dopale. Ne znam što neću otići, možda zato što ću negde na putu do kuće i zaboraviti da imam propusnicu i da odavno nisam nigde bila sama sa sobom, što bih bilo šta menjla svakom istom danu? Šta ću ti reći, što nisam otiša? Verovatno ću ti lagati kako sam morala da obavim neke pozive, da sam bila umorna, kako je baš tog dana zec prestigao kornjaču, otpao mi je nokat pa je krvario do komšijinog praga – ne preterujem, moraću nešto dobro da izmislim, za slučaj da me pitaš što nisam otišla. Probaj da me ne pitaš, znaš da mi se tresu šake kada lažem.
Asocijativna sam, znaš i to. Pišem ti nepovezano, jer znam da ti možeš da prepoznaš i glavu i rep, pa da poslužiš na svoje mesto ili bar na mesto za koje misliš da je svoje. Ipak se viđamo skoro svakog dana, mada, srećnije je reći da se srećemo, jer ne stižemo da ispričamo ko, gde, kako i zašto. Šta bismo uopšte i rekle?
Ja bih ti rekla da sam bila srećna pre neki dan kada sam napisala pesmu, uvek sam srećna kada napišem pesmu, čitam je kao luda dok mi se ne izliže, kao stvar, nakon toga je mogu pozajmiti ili čak pokloniti nekom prijatelju. Javi ako si u deficitu sa pesmama. Ova se zove gde zeka pije vodu i kaže ovako:
rastali smo se kod stepenica
bila sam ofucana kao dronjak
ali sa malim prstom u džepu
lepa kao šargarepa
pipala sam početak butine
gde se savija čitav lug
tu zeka pije vodu
htela sam da ti kažem to
da ne moram da radim osam sati
da bih imala smisla
i da učim i zapisujem
nepoznate reči
da bih učestvovala u razgovorima
koji me ne interesuju
ja sam žena na krevetu
ne znam ime čoveka koji je otkrio
Južni pol
ne znam skoro ništa iz geografije
krenula sam prema tebi
da ti kažem da me zaustaviš
jer pišem sranje poeziju kada plačem
ali sam na prvom stepeniku
ispred nepoznatih ljudi uhvatila zeca
Javi kako ti se čini, grlim te toplo,
Tvoj Necko
Autorka: Nevena Branković