foto: Isidora Martać
Knjiga: Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda - Nenad Novak Stefanović
Podnaslov knjige: Voleli su se samo kada su bili razvojeni
O velikom Beogradu, Momo Kapor je jednom rekao: „Plan njegovih ulica postaje nešto slično topografskoj karti našeg srca. Taj će nas grad opčiniti šarmom, a nikad nam neće otkriti tajnu šifre te čudne ljubavi, kojoj ne znamo razloga. Ostaćemo zauvek njegovi dobrovoljni zatočenici, koji su između bezbroj gradova remek-dela izabrali baš Beograd da u njemu prožive svoj jedini život koji im je dat“.
I ovog meseca, na sad već hladnijim ulicama glavnog grada, šetamo i oživljavamo priče iz 19. i 20. veka za koje većina danas ne zna da i dalje postoje.
Prošlog puta videli smo kako to izgleda objekat u kome se rađala (lažna) ljubav kneza Mihaila Obrenovića i knjeginje Julije Hunjadi, danas idemo do Konaka knjeginje Ljubice u ulici Kneza Sime Markovića 8.
Ne znam da li ste nekada čuli da muškarac živi u strahu od svoje žene. Za mnoge logična bude obrnuta situacija, ali za Miloša Obrenovića je brak bio poprilično „težak’’, jer je bio sa ženom koja se njegovim ljubavnicama svetila – čuvena Ljubica.
Možda nije za pohvalu, ali moramo priznati da razumemo njen revolt i želju za osvetom, jedino je ipak iznenađujuće to što je ona želela da naudi Obrenovićevim ljubavnicama, a ne njemu – a ipak je on taj koji je varao.
Miloš je želeo da se konak za Ljubicu završi što pre s obzirom na to da je ona ubila njegovu ljubavnicu Petriju Pljakić sa kojom je imao i vanbračno dete.
Kako ne bismo „spoilovali’’ knjigu, dodaćemo samo još da je on imao još ljubavnica, a da sa Ljubicom često nije spavao u istoj prostoriji iz straha.
Sad razumete čemu potreba za konakom koji se gradio od 1829. do 1831. godine.
Konak i život u njemu morao je biti skroman – mada pripisaćemo to tvrdičluku Miloša.
„Skromnost odlikuje kneginjine sobe: tu nema ni stolica ni kanabeta, sedelo se na sećiji – klupi uza zid, prekrivenoj gusto tkanim ćilimom. Posluženje se prinosilo u tepsijama, ibricima i fildžanima, stavljalo se na peškun – visoki, uski stočić za kafu, na siniju – metalni, i sofru – drveni okrugli niski sto. Umesto ormana, u konaku su postojale samo drvene škrinje koje su bile okovane. Nije bilo kreveta, kako čeljad tako i kneginja spavali su na dušecima koji su se prostirali po daščanom podu. Preko dana dušeci od nabijene vune su sklanjani u posebno napravljene otvore u zidu, dušeklije“.
Postojala je ženska i muška divanhana, naravno, ženska dosta skromnija.
Ljubav između njih dvoje je bila komplikovana, puna mržnje, ali i grehova, a ipak kada to stavimo po strani – imali su naslednike a pred sam kraj su se ponovo „otopili“ i obnovili emocije. Prepiske, pokloni, skromni izlivi nežnosti, a opet na kraju voleli su se samo na daljinu.
Njegov grob je u Sabornoj crkvi u Beogradu, dok je njen u manastiru Krušedol na Fruškoj gori.
Konak knjeginje Ljubice danas izgleda isto. Mada krošnja drveta u dvorištu potpuno zaklanja jednu polovinu konaka. No, pre nego pređem na taj deo...hajde par koraka unazad.
Kišni beogradski dan nije me sprečio da se uputim ka narednoj lokaciji, naprotiv – osetila sam da je Beograd danas odlučio da me voli. Kroz Knez Mihailovu, ka ulici Vuka Karadžića, dolazim do Gračaničke u delu gde je kaldrma, pa dok hodate osećate nesigurnost i klizite zbog kiše koja umereno pada na ove male betonske kockice. U delu kada ugledah raskrsnicu kraj Ivan-Begove ulice i početak Kneza Sime Markovića, odmah tu na uglu – eto konaka.
Teže je bilo uočiti ga sa leve strane dalje od ulice Kralja Petra jer je tu bila krošnja, ali kako se prilazi kapiji odmah je postala prepoznatljiva – baš kao sa slike u Vodiču, samo još plus – krošnja i neka izložba...
Radno vreme je do 17 časova. Malo smo se zakasnili kako bismo ušli da vidimo i prostorije unutar konaka, a i spoljašnji deo mogli smo videti samo iza ograde, pa sam prošetala sa svih strana ograde kako bih što bolje stvorila priču iz Vodiča u svojoj glavi.
Iza konaka je (ako sam dobro primetila) Fakultet primenjene umetnosti, a kada se sputite niz ulicu, eto Kosančićevog venca i kuće Mike Alasa – stvarno je imao predivan pogled na Beograd i reku.
Duh ovog dela Beograda je poseban. Nosi posebnu notu ovog grada, posebnu istoriju i velilku dozu nostalgije. Tera te da otkriješ tajnu svakog ćoška, da zaviriš iza svakog ugla ne očekujući da se tu krije nešto kao što je konak Knjeginje Ljubice – još ako ti je poznata priča ljubavi ovog para – onda si se sigurno zaljubio u Beograd.
Reči ispisane u Vodiču oživeli smo i vizualno (bar u našim glavama) i probali smo da osetimo period jedne ljubavi i mržnje.
Do sledeće lokacije...
Autorka: Isidora Martać