Draga Isidora,
Ajvar pomenut nedelju dana ranije je spakovan je u tegle koje smo spustili u podrum, da ćute u mraku. Mogu ti reći da ova aktuelna tegla u frižideru govori da je ajvar odličan. Ali pristajem na predlog, naćićemo se na pola puta sa darovima iz kuće, napravićemo piknik, a prostirku će činiti opalo lišće.
Volela bih da podelim s tobom kako meni izgleda savršen dan, a on se stvarno dogodio. Prošlog vikenda, dok je tvoje pismo putovalo, bila sam na planinarenju, Ozbiljnom planinarenju, kružna staza od 26km. Visinska razlika oko 1200m. Početak staze-selo Radovnica, nedaleko od Vranja. U stazu nas je ispratila kiša koja je podigla maglu između dalekih brda, bila je tako živa među nepomičnim brdima. Pred nama je bio mističan pejzaž u kojem se činilo da vreme sporije teče. A da li vreme uopšte postoji u prirodi?
I tako taj metar po metar, korak po korak, duboki udah i izdah. Veliki je uspon, Gledam svoja stopala kako se pomiču jedno za drugim, taman što jedno nestane, drugo se pojavi. Nagnuta sam napred, vuče me glava dok se držim za butine i pomažem se rukama, vukući noge, onda zastanem da povratim dah i shvatim da će se telo samo umiriti, pronaći balans. Podižem pogled i prizor mi vraća snagu. Sunce se probija kroz oblake, a njihova igra pravi neverovatne senke po zemlji, kao da sam zavrtela globus, a zatim ga zaustavila na savršenom mestu gde svaki deo pejzaža izgleda kao deo fantastične priče koju samo priroda može da ispriča. Klizam se pogledom kroz brda i planine pred nama, kao da sam na ivici između stvarnosti i snova, a svaki sledeći korak donosi novi iznenađujući prizor.
Staza popločana pečurkama koje je tog jutra izmamila kiša. U nastavku, kopriva, mlada i oštra. Darove prirode smo pokupili i nastavili dalje. Jovana je na stazi bila moja saputnica, saputnik se na stazi uvek poštuje i prilagođavate se jedno drugom, tako se pokazuje briga i podrška u isto vreme. Nas dve na začelju, hodale smo i disale istim tempom, ujednačeno, korak za korakom, pričale smo puno i dotakle se stopala, osećaja u nogama, cirkulaciji. Pomenula je kako je zdravo hodati bos, tada se svi prsti na nogama prilagodjavaju terenu...pogodi šta? Do vrha smo stigle bose, ugledale obeležje vrha Bele vode na 1832mnv. Koja je to radost, čestitamo jedni drugima, ležimo u travi i razmenjujemo hranu koju smo poneli uzivajuci u pogledu koji se pruza oko nas. Uz pismo, šaljem ti jednu fotografiju sa vrha.
Još na stazi smo se dogovorili šta ćemo sa darovima iz prirode. Sutradan smo brat i ja bili zaduzeni za rucak. Dimitrije je pravio gulaš od pečuraka, a ja čorbicu od kopriva. Bila sam tako srećna što smo opet na okupu, ovog puta s drugim ciljem. Uuu miris ručka nas je vratio u prirodu.
Nadam se da ćeš uživati u svim trenucima dok pismo putuje. Pozdravljam te s puno topline i radosti!
Autorka: Andrea Virag