foto: BOŠ
Draga Andrea,
Odmah da potvrdim, pismo je stiglo (na sreću u pravom momentu) baš kada sam se uputila ka mojim južnijim krajevima. Čim sam malo pobegla iz Beograda, što se južnije ide to paprika sve jače miriše. Moram priznati, mama je ovde celu kuću obojila mirisom paprike, pa mi je potpuno jasna „pinđur i ajvar’’ faza. Nadam se da si dobro...
Ovde je radno, pobegla sam malo u prirodu, daleko od betona i zgrada, da razbistrim glavu i posložim kockice... verujem da znaš da je ovaj period uglavnom svima pun promena, od završetka odmora, škole, fakulteta nakon duže pauze, do novih poslovnih ponuda, ljubavnih zavrzlama. Septembar-oktobar mi je uvek neka asocijacija na nagle promene. Ne znam šta ti misliš ?
Nekad razmišljam, koliko bi bilo lakše samo da iskočiš i nestaneš gde ti padne na pamet bez da ikom javiš. Pa se izoluješ na nekoj vikendici u prirodi dok kreće ovaj okret vremena, sa ogromnih visokih temperatura na nagli pad i grmljavine.
Ovde se sprema kiša. Grmi, pa se žene ubrzano okreću po dvorištu da vide gde da pomere silnu papriku, paradajz, koji su iznele u dvorište da operu da očiste i nastave sa zimnicom. Joj, a tek kada krenu posle i sa šljivama i džemom. Već su mi crveni prsti od ljušćenja paprike, ako ostanem ovde duže (a sreća neću, nemam dug odmor) onda bi mi i požuteli od sređivanja šljiva... Čari jeseni, ha?
Znaš, razmišljala sam kako bi bilo lepo da sada krene da pljušti, a ja ovde u zamračenoj sobi da ti napišem pismo na pisaćoj mašini (samo kada bih je imala), ali nadam se da će ti biti okej i ovako.
Ne znam koliko voliš miris starog papira i penkale... kao mala nisam znala da cenim baš te stare stvari, pa ni ovu radnu jesen koja se bliži, a sad bih sve dala da imam vremena da je duže posmatram.
Kažu ove godine jesen počinje 22. septembra oko 14.45... da budem iskrena – ne radujem se, jer to vodi ka zamračenom raspoloženju, lošem vremenu i sporijem funkcionisanju... bar kako sam ja to primetila, ne znam kako se tebi čini jesen/zima period.
A što se tiče onog ajvara, imam ideju – kad već nemam vremena da doletim do VranjE – hajde da se baš na početak jeseni, nađemo na pola puta, pa razmenimo mamine ajvare i tatine rakije, znaš kako kažu – „valja se da se proba mal’’.
Ja ću baš tad da planiram ponovo jedan kratak beg, ovog puta iz Novog Sada, opet južnije... pa da odemo na neko mesto koje nismo posetile, turistički prošetamo naše specijalitete u drugom kraju i vidimo kako to negde tamo rade.
Čekam potvrdu, a ovo pismo se nadam da će ti stići brzo.
A dok čekamo da se naše ideje preklope...
Imam jednu misao u glavi, pa možemo da odmotamo novo klupko, ako si za:
Kad si pomenula decu na ulicama, septembar i školu, a onda se cela ova priča prožimala kroz ovaj jesenji period, da li ti je kroz glavu prošao onaj stari film – „Lajanje na zvezde’’, pa serija „Šešir profesora Koste Vujića’’ i taj srednjoškolski bezbrižan tok života? Kad smo najveću „dramu’’ pravili jer je ocena niska, profesor strog, a simpatija nezainteresovan. Sve to u poređenju sa danas, i mukama starijih generacija nije ništa, zar ne? Još ti prođe kroz glavu: Eh, gde mi je sad ta srednja škola, da je više volim, i dišem punijim plućima, a dozvolim još četiri puta da mi se slomi tinejdžersko srce...
Do sledećeg puta,
Isidora
Autorka: Isidora Martać