foto: Iz trejlera filma The Bikeriders
Nakon skoro godinu dana od premijere na filmskom festivalu Teljurajd u Koloradu, The Bikeriders je dočekao internacionalnu bioskopsku distribuciju. Sudeći na osnovu ličnog iskustva potpisnice ovih redova, ukoliko pomno ne pratite filmske festivale ili ne idete u bioskop dovoljno često, sasvim je moguće da bi vam ovaj film „prošao ispod radara”, što bi bila greota naročito ukoliko obratite pažnju na glumačku ekipu ili vas interesuju bad boys na brzim motorima. Međutim, sudeći po domaćoj i stranoj kritici, nećete ništa propustiti ako ovo (još jedno) promašeno ostvaranje Džefa Nikolsa preskočite.
Film predstavlja dugometražnu ekranizaciju publikacije fotografa Denija Liona koji je proveo kasne šezdesete godine prošlog veka prateći i dokumentujući čikaški odeljak bajkerskog kluba Outlaws, koji je poznat kao najstariji moto-klub na svetu. Džoni Dejvis je vozač kamiona i, kako je to imao običaj da govori Klej Morou, osnivač jednog drugog moto-kluba, motociklistički entuzijasta. On sa svojim prijateljima sa kojima deli ljubav prema motorima osniva klub Vandali MC u Čikagu. Priču o razvoju, rastu i transformaciji (ili propasti) kluba priča Keti Bauer, žena jednog od najistaknutijih i najstrastvenijih članova kluba Benija Krosa. Klub u početku privlači nove članove i širi se u druge gradove, iako nije objašnjeno na koji način privređuje. Članovi kluba se sve češće nalaze u situacijama ispoljavanja nasilnog ponašanja, na primer prema drugom motociklističkom klubu, i vremenom stiču reputaciju momaka sa kojim „ne želite da se kačite”. Što više nasilja eskalira, to se Keti sve više protivi Benijevom učešću u radnjama kluba, što utiče i na njihov odnos. Na kraju, mlađe generacije, inspirisane pre svega estetikom ali i utiskom odavanja moći koji Vandali ostavljaju gde god da se pojave, dakle ne samo zbog ljubavi prema motorima, pokušavaju da se priključe i u potpunosti preotmu klub, što se na kraju i desi. Klub postaje odred plaćenih ubica i bitna tačka u transportu narkotika kroz Srednji Zapad.
Pođimo od glumačke ekipe, koja je tu, čini se na izgled, da privuče širu publiku, kada gorepomenuti pisac i reditelj to ne može. Džonija tumači izuzetni Tom Hardi, koji se polako svrstava na listu glumaca bez prosečno izvedene uloge. Sad će hejteri reći da nije teško jednom Tomu Hardiju da odglumi neusutrašivog bajkera, ali Džoni je i te kako plašljiv u svojoj ulozi vođe i to postaje sve jasnije kako klub raste i odgovornost postaje veća. Tom Hardi je uspeo da prenese preplavljujući osećaj nelagode i besa koji Džoni oseća sve do momenta kada ga onaj jedan klinac iz mlađe generacije usmrti pištoljem. Ipak, ceo film „stoji” na ramenima glavne junakinje Keti koju glumi Džodi Komer u možda jednoj od njenih najboljih dosadašnjih uloga. Lakoća sa kojom Keti prepričava fotografu Deniju Lionu (Majk Fajst, jedan od Challengers-a) najjezivije priče kojima je svedočila skoro je i komična ali svakako zavaravajuća ukoliko sada mislite da je ona bila sa Benijem u romantičnom odnosu samo zbog zabave i stila života. Iz straha da Beni može da nastrada i nakon što je umalo bila seksualno zlostavljena naočigled članova kluba, Keti upada u sve češće svađe sa Benijem koji odlučno ne napušta klub. Ljupka, nežna ali odlučna, Džodi Komer je od Keti napravila najsamouvereniji i najhrabriji lik u čitavom filmu. Ostin Batler, jedan od deset momaka na najnovijoj holivudskoj A-listi najtraženijih glumaca, je ulogu Benija Krosa odigrao onako kako se od njega moglo i očekvati. Tih, šarmantan, pažljivo bira reči koje izgovara dok se nepromišljeno upušta u tuče, čak i one koje ga mogu koštati delova tela. Falilo je možda intenzivnije pristustvo Benija u ta dva sata filma - lako je presuditi o njegovom impulsivnom karakteru ali se o njegovoj prošlosti i životu van kluba gotovo ništa ne zna, što ostavlja prazninu za razumevanje lika. Takođe, Ostin Batler, čijoj glumi je teško naći zamerku, tek treba da se dokaže u nekim manje tipičnim ulogama, gde njegov dubok glas, fizički izgled i zavodljivost neće biti u prvom planu. Tu je i pregršt drugih glumaca koji se trenutno retko sreću u glavnim ulogama poput Hepija Andersona i Dejmona Herimana, dok je divni Majkl Šenon tumačio ulogu jednog od osnivača kluba i bliskog prijatelja Džonija Dejvisa.
Pored glavne priče, uspon i pad motociklističkog kluba, u filmu se preispituje i svrha postojanja istih. I sam Džoni na pomen ideje da osnuje moto-klub prvi put ostaje zbunjen i upita: „Ali šta će nam klub kada mi možemo da se trkamo i pričamo o motorima i bez njega?”. Nije, naravno, sporno okupiti se u udruženje, zajednicu ili klub zbog strasti prema nečemu, ali jeste ako će to udruženje da predstavlja samo zavesu iza koje se članovi bave ilegalnim poslovima kako bi privređivali. Džoni se tokom svog „mandata” na čelu kluba protivio bilo kakvoj trgovini narkoticima ili oružjem ali je bez problema spaljivao kafane iz osvete, poštujući moralna pravila koja su verovatno samo njemu poznata. Mlađa generacija, rođena u bezizlaznoj spirali nasilja, prepoznaje moto-klub kao idealnu priliku za ostvaranje životnih ambicija kao što su brzo stečen novac i strahopoštovanje. Tako da je Džef Nikols jednostavno objasnio poreklo ovakvih, sa razlogom, ozloglašenih klubova bez odgovora na pitanje ko je ovde „dobar” ili „loš” ostavljajući publiku da sama klasifikuje likove po nijansama sive boje.
Kako je muzika bila glavni element pop kulture šezdesetih godina XX veka, tako je ona odradila svoju ulogu i u ovom filmu dočaravajući motown atmosferu. Ipak, na momente je falilo izraženije prisustvo muzike koja bi neke scene, na primer kako mlađe generacije provode vreme, dodatno upotpunila i približila gledaocima koji nisu proživeli taj vremenski period. S druge strane, jedna od najbolje ukomponovanih scena sa muzikom je tuča Vandala sa drugim moto-klubom u slow motion-u uz zvuke „Baby please don´t go” grupe Them.
Džef Nikols nije prvi napravio film o motociklistima. Samo Džonijevo ime referiše na predsednika moto-kluba u prvom filmu tog tipa The Wild One kog tumači Marlon Brando (inače film koji Džoni gleda i koji ga ohrabri da osnuje sopstveni moto klub). Zbog postavke likova, i naravno, motora, The Bikeriders podseća na popularnu seriju Sons of Anarchy (2008-2014, FX) gde se kroz sedam sezona prati evolucija motociklističkog kluba kao i njegovih članova. Očinski pristup koji Džoni ima prema Beniju i razvoj njihovog od-ljubavi-do-mržnje odnosa liči na odnos između Kleja Moroa i Džeksona Telera u seriji. Sami likovi Benija i Džeksona su skoro identični: strastveni, požrtvovani, odani klubu, često vruće glave no srcem uvek na pravom mestu, ali nesnađeni u balansiranju kluba i privatnog života. Na veliko iznenađenje, Beni je uspeo da se izvuče iz ralja nasilničkog kluba i posveti se životu sa svojom partnerkom zarađujući kao mehaničar, što nije bio slučaj sa Džeksonom kome je način života oduzeo sve, pa čak i partnerku.
Za razliku od kreatora ove popularne serije, Džef Nikols je uspeo da izbegne romantizaciju pripadanja moto-klubu koji distribuiše oružje i narkotike kao i takvog načina života, ispunjenog svakodnevnim nasiljem i neiscrpnom pohlepom. To nam jasno poručuje poslednjom scenom u filmu gde Beni spokojno sedi u stolici ispred mehaničarske garaže sa blagim osmehom na licu dok se u pozadini čuju zvuci motora. A kad smo kod motora, ono što nedostaje u filmu (a i seriji) jeste više scena gde se dočarava ili objašnjava njihova fascinacija motorima kao takvim i šta je to što ih privlači da sami voze brzo po pustim autoputevima. Da li je to (samo) osećaj slobode ili ima tu još nečega? Nećemo saznati jer sam odnos prema motorima nije u prvom planu ovakvih filmova i serija.
Posmatrajući ovo filmsko ostvarenje zasebno, možda samo gluma može ostaviti utisak izuzetnosti. S druge strane, posmatrajući film kroz postojeću tematiku odnosa između „dve” porodice, on nam ipak donosi osveženje na filmskoj sceni o lošim momcima, naročito uzimajući u obzir da je pravljen po istinitoj priči. Prosečnost ovog filma leži u tome da ako niste već u tematici kojom se film bavi, rediteljski i umetnički kvalitet vas neće nakon 116 minuta ostaviti pod utiskom da ste odlgedali nešto originalno.
Autorka: Helena Cvetković