foto: Nevena Branković
Draga Natalija,
Nisam mogao da odolim,a da ti ne pošaljem pismo. Nekako mi je tako slađe. Neizvesnost i iščekivanje tvojih odgovara mi dodatno bude nostalgiju i želju da te vidim, jer danas kad je tako lako stupiti u kontakt sa nekim briše se taj osećaj uzbuđenja i euforije. Toliko si vrcava. Čitao sam tri puta pismo i smejao se naglas, jer tačno zamišljam kako si onako blentava dok pokušavaš da nešto uradiš, a ne ide ti. Jedino što i dalje ne mogu da ti oprostim, to je kad mi mešaš sto jezika dok govoriš, odnosno sad pišeš, jer tako me dodatno stavljaš na muke. Neke stvari se nikad neće promeniti. Nemoj da brineš, ostani tu gde jesi. Toskana, hej! Pa ne bih se cimao da odem, pa tačno da se Džoni Štulić vrati u Srbiju da održi koncert. Dobro, zbog toga bih. Znam da se to neće dogoditi, pa zato tako i pričam, ali stvarno sedi tu gde jesi, živi onako kako želiš i kako si naumila. Ne smem ni da izustim koliko mi nedostaje moja fotografkinja na nastupima. Premda, ti ne fotografišeš, ti pripovedaš. Kroz sve ove godine, ti si kroz fotografije pričala priču naših života. Realno, tačno, precizno, u detalj svaki. Kada ostvarimo našu zamisao da otvorimo izložbu kroz koju ćemo prikazati sve ove godine, neće biti potrebno mnogo nekome, a da spozna šta se sve tu dešavalo. Toliko je realno da će svako imati osećaj kao da je bio sve vreme sa nama. I ja jedva čekam to da vidim, onako na jednom mestu, hronološki. Želim da se prisetim svega toga, želim da opet sve to proživim i osetim. Zvučim kao nostalgični deka, ali veruj mi da sve ovo vreme koliko ležim mnogo je prostora za razmišljanje. Mnogo onih trenutaka koji su mi nedostajali da stanem i razmislim o svemu oko sebe. Lep je ovo život, ne bih ga menjao ni za šta, ali kad vidim koliko je godina prošlo, pitam se da li sam ipak mogao da ostanem onomad u Guči i ceo vek provedem kao seoski učitelj. Ovo zvuči kao pripovetka iz realizma, haha. Zaista mislim to. Međutim, da li bih upoznao tebe? Da li bih prošao čitav svet i udahnuo život svih onih ljudi i kultura. Sve ima svoje, nećemo o tome.
Želeo bih da ostaneš tamo, to sam ti već rekao. Sačekaj me dok još malo stanem na noge ili nogu, ova druga je ok. Mogu ti doći, možemo šetati po vinogradima Toskane i pevati glasno sve ono što pevamo svaki put kad smo sami i kada nas nije briga za svet izvan ovog našeg. Budi tu i spremi dosta filma. Hoću fotošuting među grožđem, haha. Sa sve štakama. Šou!
Bolje sam, da. Evo malo i ustajem. Nisam depresivan, pomalo već i komuniciram sa ljudima. Nisam više mrzovoljan. Zato i ti pišem, nisam želeo pre da odgovaram, kako ne bi osetila moju gorčinu i beznadežnost.
Znam zašto si tamo i znam zašto ne želiš da se vraćaš. Taj mir ti je potreban. Iako bih najviše na svetu želeo da opet budeš moj korak u svakoj zemilji i moj pokret na svakoj sceni, pre svega želim da budeš mirna i spokojna. Nije bilo lako iščupati se iz kandži one počasti koja te je zadesila i zato čuvaj taj mir. Čuvaj ga i za mene. A sačuvaj i neki plac tamo, pa da ga kupimo i živimo kao slobodni i srećni ljudi. Srećni ljudi postoje, da. Znam da postoje, nije da ih nisam sretao. A to ćemo opet biti mi, onda kad opet budemo skupa. Zvaćemo i Mareta i Šomiku. Pravićemo vino i živeti bezbrižno, lako i nežno...
Pozdravi mi sve tamo i znane i neznane. Ciao!
Autor: Filip Ljubojević