foto: Nevena Branković
Draga Helena,
Za sam kraj našeg druženja odabrala si fenomenalnu temu o kojoj možemo da pričamo bukvalno satima. Ma šta satima, danima. Toliko je neiscrpna tema. Pogotovo ove godine – zaista mnogo dobrih pesama, različitih, a u isto vreme istih.
Da krenemo od slogana, Helena, šta misliš? Ujedinjeni muzikom (United by music). Koliko je ovo jaka rečenica, a sama reč – ujedinjeni. Šta ona za tebe znači, Helena? Za mene ona predstavlja spoj jakog, glasnog i odlučujućeg. Spoj dobrog, lepog i značajnog. Ove godine, čini mi se, nije tako. Iz ugla poštovalaca ovog takmičenja, ja nisam osetio da smo svi ujedinjeni muzikom. Štaviše – mislim da je ove godine muzika bila u drugom fokusu.
Previše se komentarisalo o jednoj predstavnici. O tome zašto ona učestvuje i zašto se Izrael nije povukao sa takmičenja. Ja sam mišljenja da je ta devojka takođe bila pod velikim pritiskom, ali da je znala u šta se upušta. Pratio sam oba polufinala i finale. Navijao sam, čak sam skinuo i liste za upisivanje bodova. Znaš kao ono, pravim se da sve znam i da sam ja u žiriju. I znaš šta? Pa nisam mnogo omašio, iskreno. Švajcarska mi je bila u top pet, ali nikako nisam mislio da će pobediti. Zašto? Pa RIM TIM TAGI DIM! Hrvatska je osvojila sve. Marko je bio toliko pristojan, nečujan, a s druge strane, odličan u obe večeri. Pretpostavljam da si videla onaj mim mačke u kući i mačke na sceni koja simbolizuje Marka? Koliko dobro!
Da posvetimo malo pažnje i drugima – Marko je naš! ☺ Naša Teodora je takođe bila divna – melanholična, dirljiva i scenski skoro pa savršena. Pretpostavljali smo svi da nećemo ući u top 5, ali je svima bilo drago da je prva prošla u finale. I sama znaš koliko su nas puta proglašavali među poslednjim zemljama. Ta napetost dođe kao napetost Saše Popovića – dalje ide, dalje ideeee!
Švajcarska i BROKE THE CODE! Pa sem što je Nemo pobedio, malo je polomio i čuvenu kopiju pehara na sceni kada je izvodio još jednom pobedničku pesmu. Nemo je odličan i njemu treba odati priznanje – ubacio je sve (ne)moguće žanrove muzike u jednu pesmu koja njemu toliko znači. Helena, danima kasnije u medijima nismo više pričali o Nemu kao pobedniku, već o njegovom rodnom identitetu. Pitaćeš me verovatno zašto je to tako – veruj mi da ne znam, ali sam siguran da je pokrenuo važno pitanje o različitosti. Ono je izuzetno važno i o njemu se već nedeljama priča. To je dobro, jer svi oni koji nisu znali dovoljno o rodnom identitetu, sada mogu da saznaju iz medija. Očigledno je trebalo da pobedi da bi se o tome pričalo – nažalost, ne toliko o njemu, kao izvođaču i samoj pesmi, već o njegovom identitetu i o tome kako se oseća i koga voli.
Da li je važno da znamo ko koga voli? Ko se sa kim ljubi? Ko koga gleda? Ko kome šta priča i ko kome veruje? Da li možemo svoju privatnu intimu (o)staviti za samo za sebe ili pak o tome moraju da znaju svi? Pitanje za milion dinara. Pitanje na koje niko ne može dati odgovor.
Neverovatno mi je da pitanjima i odgovorima završavam ovaj naš razgovor. Nisam zaista ovako planirao. Ja ću sada BROKE THIS CONVERSATION u stilu Evrovizije i u tom duhu. Helena, moramo da odmorimo i da se posvetimo našem vremenu. Da napunimo baterije i da ponovo u narednim mesecima pričamo o važnim temama.
Do tada, uživaj u utakmicama, navijačima, pesmama, divnim pejzažima. Našim čitaocima/teljkama poručujemo da ovo nije kraj i da smo važne teme tek otvorili.
Do nekog novog razgovora, ostaj mi zdravo,
Aleksandar
Autor: Aleksandar Đokić