foto: Profimedia (Baby Reindeer)
baby reindeer if u didnt want me comin to ur house then why
u keep wakling th canal home?
Sent from my iPhone
Da li je to Ričardu Gadu, svestranom tvorcu sada već proslavljene britanske hit-serije ,,Baby Reindeer", upravo pošlo za rukom da stvori neprikosnoveno, autorsko remek-delo? Znamo li uopšte ko je naš maleni irvas, koji kao da je odjednom odlučio da istupi iz mraka ispričavši jednu od intimnijih priča u istoriji moderne televizije, s neverovatnom umetničkom snagom?
Na kraju, nije ni važno; pred nama stoji delo zapanjujućeg kreativnog senzibiliteta i ogoljeno do kostiju u svojoj samoposmatračkoj refleksiji, koje za svoje osnovno polazište ima patologiju uhođenja, ili barem ono što bi bilo na tom tragu. Doni Dan je komičar u svojim kasnim dvadesetim, kome jednog dana spontani čin ljubaznosti u život dovodi nešto stariju, mada problematičnu Martu. Međutim, ispostaviće se kao daleko značajnije što njihovi likovi vrlo brzo uspevaju da prevaziđu granice svojih primarno zadatih uloga (progonjeni – gonitelj), te kroz vešto izvedenu motivaciju otkriju priču koja je mnogo više od uhođenja. Kako i sam Doni Dan nešto kasnije otkriva: ,,Tako zlostavljanje utiče na nas. Zato sam postao mamac za razne čudake oko sebe. Njuškaju moju otvorenu ranu”.
Možda više od svega, ostajemo pod utiskom zbog načina na koji je serija ispričana. Posebno se divimo Gadovoj sposobnosti da zasnuje gotovo sasvim autobiografski lik i kroz njega odlučno progovori o ovakvim temama. Pa tako Doni Dan ne samo da postaje žrtva Martine iskrivljene realnosti, već je i žrtva seksualne manipulacije u prošlosti, da bi na kraju postao žrtvom vlastitog tela. Osim toga, moglo bi se reći da ni u pogledu komedije stvari za njega ne stoje naročito bolje, čime dobijamo lika specifične karakterizacije i jedinstvenih obrisa.
U čemu onda leži zavodljiva tajna ovako osmišljenog lika?
Ona se svakako krije u Danovoj introspekciji, u dugim i precizno vođenim monolozima, kojima nas autor vodi kroz priču iz prvog lica. I ne samo to; čini se da je naročito lako poistovetiti se sa njegovim likom, za kojeg iznova uspevamo da pronađemo nove simpatije i sa kojim čvrsto saosećamo do samog kraja.
Kada je reč o drugim likovima u ovoj seriji, spomenuli smo lik Marte, glavne antagonistkinje, za koju takođe uspevamo da nađemo razumevanje i neku vrstu saosećajnosti slušajući glasovne poruke koje je ostavila Danu. Ističe se sledeća poruka: ,,Uvek sam se to pitala. Zašto se ljudi upoznaju, zašto se zaljubljuju i slično. I tako dolazimo do toga zašto te zovem maleni irvas. Uglavnom, kad sam bila mala, imala sam plišanu igračku. Svuda sam je nosila sa sobom. Sećam se jednog Božića, to mi je najranije sećanje. Na staroj fotografiji sedim sa papirnom kapom na glavi i s malenim irvasom kraj sebe. Uglavnom, taj maleni irvas bio je sladak i mekan. Imao je velike usne, ogromne oči i najslađu malu guzu. Još ga imam. Bio je jedino dobro u mom detinjstvu.” Možda Martin lik najbolje svedoči o Gadovoj umešnosti u kreiranju složenih likova, za koje uprkos njihovim negativnim karakteristikama uspevamo takođe da pronađemo empatiju. Pored Marte, izdvaja se i Teri, kao i lik Darijena.
*
Dalje neću govoriti. Tako je to sa velikim delima. Ma šta napisali, čini se da nije dovoljno, da ste uhvatili tek zamućenu sliku promatrajući iz daleka. Za mene, to je uvek neka vrsta gubitka, možda najsličnija gubitku drage osobe, koja vas ispunjava prazninom, nakon čega mi ne preostaje ništa drugo nego da se tvrdoglavo sećam. Serija ,,Baby Reindeer” ne samo što nas uvlači u živote svojih likova, već nas pobuđuje na istinu, možda više nego bilo koja druga. Ona, pre svega, želi da podeli sa nama šta god nam bivalo na duši i, kao svaka velika umetnost, da nas podseti da nismo sami, deleći taj teret sa nama. Zato joj hvala, više nego što sam mogao da zamislim. Učinila je to ne tražeći ništa zauzvrat, takoreći – sama.
Autor: Stefan Čizmić