foto: Nevena Branković
Dragi Aleksandre,
uživam dok ponovo čitam o tvojim posetama baki i deki. Deke to rade. Koliko ljubavi je stalo u tu rečenicu. Skoro urušeni most me zaista podseća na letenje avionom - misliš da nećeš preživeti dok si visoko na nebu, ali čim sletiš pomisliš da nije bilo tako strašno.
Čovek se, po prirodi, opire promenama, makar se nalazio i u nepovoljnoj situaciji. Jedna od gorkih lekcija koje nosimo iz detinjstva jeste da promene moraju doći, iako je sve bilo dobro. Da, više ništa nije isto. I neću te lagati i govoriti ti da sve može da bude baš onako kako je bilo. Ali sigurna sam, Aleksandre, da će dobro doći, samo na neki drugi način i ti ćeš imati uspomene koje će, kada mi budeš o njima pisao, meni opet izazvati suze.
Dok ti ovo pišem, u mislima mi navire jedna reč - nada. Nadam se. Tim rečima se završava priča po kojoj je snimljen film koji si sigurno odgledao ili iz znatiželje ili zato što već godinama zauzima prvo mesto na IMDB top listi 250 najboljih filmova svih vremena. No, sasvim je u redu ako ti ta lista ništa ne znači, ja sam je jedan kratak, davni period smatrala relevantnom (iz nekog razloga). Čak sad smatram da je film koji je snimljen po trećoj priči iz iste zbirke za klasu bolji. Elem, Rita Hayworth and Shawshank Redemption je prva od četiri priče koje čine delo Different Seasons Stivena Kinga. Izdanje koje ja imam (tačnije, moja mama) je iz 1983. godine i na koricama se nalaze dva identična autorova portreta različite veličine u crno-beloj boji, dok je njegovo ime u crvenoj i, kako to obično biva sa komercijalnim piscima, znatno većeg fonta od naziva same zbirke. I znam da možda sad misliš suprotno, ali ne, nisam veliki fan Stivena Kinga, ovo je tek treće delo koje čitam. Ova knjiga je godinama stajala na krcatoj polici u spavaćoj sobi moje mame u stanu kod njenih roditelja, moje bake i mog deke. Kada sam bila dete, taj zid preplavljen knjigama mi je bio kao oni crno beli hipnotišući krugovi što se vrte u krug - mogla sam satima da gledam u njega.
Kao ni te kuće, mosta, puta, ni spavaća soba ni stan više ne postoje kako ih ja pamtim, bake i deke nema odavno. Više ništa nije isto.
Ipak, u tom moru knjiga čije naslove uglavnom ne pamtim, iz meni i dalje nepoznatog razloga, Different Seasons se isticala. I verovatno jer me je podsećala na taj davno nestali zid stare spavaće sobe moje mame i samim tim na detinjstvo provedeno kod bake i deke u tom stanu, ta knjiga se otisnula zajedno sa mnom iz roditeljskog doma u nepoznato.
Oprosti na dugačkom uvodu. Nekad pero kao da mi se istrgne iz ruke jer žuri da uhvati sve moje misli, jer toliko toga želim da ti kažem. Pitaš me da li tragam za odgovorima. Ne znam kojih sam se odgovora plašila, zašto sam godinama odlagala da pročitam ovu zbirku (kao da će, kada je pročitam, ta magija koja me transportuje u maminu staru spavaću sobu prestati da deluje).
Pored očiglednih motiva koji se provlače kroz priču Rita Hayworth and Shawshank Redemption, kao što su upornost i nada, priča govori i o institucionalizaciji. I dok sam čitala, razmišljala sam koliko mi je drago jer niti ja niti niko od mojih bližnjih nije bio zatvoren u istom objektu dug vremenski period iliti institucionalizovan. Ali, da li sam skroz u pravu kada to kažem? U redu, niko nije bio u zatvoru kao što junaci priče jesu, ali, svi smo mi prinuđeni da veliki deo dana, nedelje, meseca, godine, provedemo najčešće na istom mestu ostvarujući prihod koji trošimo u slobodno vreme (znam da će te ovo „slobodno vreme” zasmejati). Dakle, živimo neku vrstu moderne institucionalizacije.
Moj tata radi od jutra do mraka. U izuzetnim prilikama prestaje sa radom posle 16 časova, pre toga uglavnom nikad. I u tim izuzetnim prilikama dok smo zajedno on uvek izgovori „Kako je čudno biti napolju u ovo vreme”, a ja se uvek zapitam da li je normalno čemu se on čudi. Vidiš li, Aleksandre, šta je institucija (i to ne kazneno-popravna) učinila od njega.
A možda ti sve ovo pišem jer sam pod utiskom prvog maja. Praznik rada. Tadašnji radnici su se izborili za čuveno osmočasovno radno vreme. Pre toga je bilo mnogo gore, sada je daleko od idealnog. Od tad su gomile generacija pretvorene u zombije koji ne znaju šta da rade u slobodno vreme jer ga zapravo nikad nisu ni imali. Ne krivim ih. Imaš li ti slobodnog vremena, Aleksandre?
Hteli da priznamo ili ne, mi jesmo duboko institucionalizovani. Kad i kako će se to promeniti, ja to ne znam. Ono što znam jeste da moja generacija više neće da sedi u kancelariji osam sati dnevno i neće da radi pet dana u nedelji. Hoće odmor i slobodno vreme. Da li mnogo radiš, Aleksandre? U stvari, da li se osećaš kao da mnogo radiš?
Rekao si na početku pisma da kada odlutamo mislila mi se zapravo odmaramo. E pa želim ti, Aleksandre, da ti misli neprestano lutaju.
Stavljam pero na punjač i željno iščekujem sledeći susret,
Helena
Autorka: Helena Cvetković