foto: BOŠ
Draga Helena,
Kakva vožnja pejzažima. Dok sam čitao tekst, umalo se nisam osetio kao da sam kraj tebe i da zaista gledamo ove prizore. Kažu da, kada misli odlutaju, da je to dobro i da se mi sami malo odmaramo, jer, siguran sam da ćeš se složiti, mnogo mislimo, zar ne?
Tvoj tekst me je vratio na dane u detinjstvu. Spokoj. Miris šume, tišine i reke koja protiče ispod mosta koji se samo nije urušio.
Draga Helena, kad bi samo znala koliko sam se puta pitao hoću li završiti u maloj reci, ili onoj nabujaloj zimi, kad god prolazim drvenim mostom pre nego da dođem do kućnog praga bake i deke na selu. Taj most je toliko star i toliko se ljuljao da su turbulencije u avionu zaista ništa. Kad njega pređeš, pomisliš – pa ovo je baš bilo lako, a pre toga, ni da kreneš ni da stojiš u mestu. A kada se most pređe, Helena, zelenilo. Toliko sličnih pejzaža, kao u tvom tekstu. Odmah posle mosta je mali put koji vodi do tek nekoliko kuća. Od njega do kuće bake i deke nije bilo ni 700 metara.
A onda – na starom kućnom pragu te dočeka mio osmeh, zelene oči i ruke koje su zamazane od brašna, jer baka je upravo zamesila najlepšu pitu sa zelljem, baš onakvu kakvu obožavam. Ulazim unutra, deka sedi, čita „Politiku“. Eh, „Politika“ iz tog perioda i danas – da ne pričam, siguran sam da znaš na šta mislim. Uvek je bio šaljivdžija, a kada god bude penzija stavljao bi 500 i 1000 dinara odvojeno u šakama, da biram ruku. I uvek je slagao. Iako bih izabrao novčanicu od 500, on bi brzinom svetlosti to zamenio odnosno prebacio 1000 dinara u onu šaku koju sam ja prvobitno odredio. Deke to rade.
Nakon razgovora, šala i smeha, vreme je za ručak. Miris savršene pite, kozje mleko, kozji sir, jogurt, slatke kiflice i suvo meso. Ručak onakav kakav priliči južnjacima. I tu smo se smejali. O, kako smo se smejali. Vreme je za nazad kući i poslednji autobus. Polazimo. A onda, onda dolazi briga. Onda dolazi pitanje – „Šta će biti jednog dana? Jednog dana kada ne budem više dolazi ovde ili kada bake i deke ne bude bilo“. Briga teška toliko da knedla u grlu nikako ne može da prođe. I znaš šta, draga Helena? Hvala ti što si me vratila u ove trenutke. Trenutke kada sam postavljao toliko pitanja, a da na toliko istih nikada nisam imao odgovore.
Nisam mogao sam da ih dam, a verovatno nisam smeo da ih tražim. Zbog brige. Ili možda lažem? Sada, kada vratim vreme, mislim da je zbog jedne reči – sutra. Nisam hteo da znam šta će biti sutra kada ih ne bude bilo. Dolazak na selo predstavljalo je divne pejzaže, pune zelenila, kamenitih predela, krivudav put do sela i čuveni most s početka teksta. Sada, u ovim trenucima, vlada melanholija. Ono „sutra“ se desilo. Njih više nema, a nema ni mog odlaska na selo. I tako je već godinama. Ne znam kako izgleda stari most, stara kuća, a ni put. Više ništa nije isto.
Ali, jedna stvar nije ista. Na svako pitanje koje sebi postavim, potražim odgovor. Da li ga dobijem odmah od sebe, drugova i drugarica, majke, rodbine – nebitno je. Traganje za odgovorima je bitno. Tragaš li ti za istim, Helena, ili se i ti brineš za iste? Kakva je situacija kod tebe?
Bedno piskaralo završava ovaj tekst. Ali ovde nije kraj – naše putovanje je tek počelo. Čitaćemo se još.
Do sledećeg digitalnog susreta perima,
Aleksandar
Autor: Aleksandar Đokić