foto: KPGT
Živahan, energičan, nasmejan i druželjubiv. Deluje da mu nije problem da navuče i šarenu haljinicu i kožne čizme, da u isti kadar smesti i psa i mačku, a neretko i šarmantnu ovcu. Milan kroz spoj nespojivog, otvara vrata novim idejama i pogledima na svet dok istražuje kontraste i suprotnosti, jer to u rezultatu donosi dubinu i slojevitost Čitaj intervju sa glumcem Milanom Pelivanovićem!
Mingl: Ćao Milane! Kako si ovih (sad već prolećnih) dana?
Milan Pelivanović: Prvenstveno, pozdrav za sve čitaoce ! Prošla godina je za mene bila prilično burna, ali na kraju iste sam se ponovo susreo sa Čehovljevom novelom „Paviljon broj VI“ gde lekar Andrej Jefimč citira Marka Aurelija koji kaže da „čovek kroz patnju ide ka savršenstvu“, tako da se još jednom pokazalo da posle kiše dolazi sunce. Trenutno se osećam kao da živim pesmu „buđenje ranog proleća“.
Mingl: Živahan, energičan, nasmejan i druželjubiv. Deluje da ti nije problem da navučeš i šarenu haljinicu i kožne čizme, da u isti kadar smestiš i psa i mačku, a neretko i šarmantnu ovcu, Dragoljuba. Voliš li da miriš suprotnosti i rušiš stereotipe?
Milan: Potreba za uništavanjem je oduvek bila kreativna potreba. Kroz spoj nespojivog, otvaram vrata novim idejama i pogledima na svet. Volim istraživati kontraste i suprotnosti, jer to u rezultatu donosi dubinu i slojevitost. Time se suprotstavljam konvencionalnim idejama i čitanjima trenutka u kojem smo.
Mingl: „Nije sloboda da radiš sve što hoćeš, sloboda je da ne radiš ono što nećeš“ – kroz ovaj slogan progovara film Indigo kristal, tvoj ,,filmski prvenac’’. Šta daje snagu i inspiraciju tvojoj umetničkoj, ili možda čak i životnoj, slobodi? Čemu se ti opireš, a čemu se slobodno daješ?
Milan: Premijerno sam se pojavio u filmu „A.S. (25)“ rediteljke Milene Grujić. „Indigo Kristal“ je zapravo moj drugi film. On je za mene ogledalo Srbije, važno je što se radnja odvija u Šapcu jer se tako skreće pažnja da se svuda kod nas, a ne samo u Beogradu dešavaju takve stvari. To je prosečna slika omladine u Srbiji, to je naša realnost, kao što je i realnost da prosečan Srbin nije Nikola Tesla, nego Era Ojdanić.(smeh)
Snaga i inspiracija mi proističu iz života koji živim i iz duboke potrebe za istraživanjem samog sebe. Opirem se svemu što guši solidarnosti, ograničava kreativnost i nameće stereotipe. Sloboda umetničkog izraza za mene znači otvorenost prema svetu oko sebe, sposobnost da prihvatiš i istražiš sve aspekte ljudskog iskustva. To uključuje i susretanje sa suprotnostima i kontradikcijama, jer verujem da se upravo u tom kontrastu krije prava suština života i umetnosti. Živim, dakle vršim sopstvenu slobodu, i tako dopuštam sebi da budem iskren i autentičan u svom izražavanju, bez straha od osude ili neprihvatanja, a moja sloboda proizilazi iz mog dubokog uverenja da je svaki pojedinac jedinstven i vredan, te da svako od nas ima nešto dragoceno da ponudi svetu.
Mingl: Šta je uticalo na to da od jednog sasvim običnog dečka postaneš jedan sasvim (ne)obični glumac? Svaki put je trnovit na svoj način, ali koji su to momenti koji su popločavali tvoje staze?
Milan: Sve je počelo kada sam sa 3 godine na vratima vrtića video plakat za UMS školu za talente. Otišao sam tamo i sticajem okolnosti postao stpendista svoje generacije. Šetao sam tada pistama raznoraznih revija, osećao sam se sjajno, obožavao sam da me fotkaju i da to pokazujem drugarima u vrtiću. Sa 7 godina sam se susreo prvi put sa kamerom u lice, snimio svoju prvu reklamu koju je režirao Miša Terzić, nakon toga smo sarađivali još nekoliko puta.
U IV beogradskoj gimnaziji priključio sam se dramskoj sekciji. Te godine spremali smo predstavu „Vlast“ Branislava Nušića i u pomoć nam je pristigao glumac Nermin Ahmetović, čiji je sin upisao istu školu. Nermin je imao svoju školu glume i iz nje je iznikao Nikola Isaković koji je u tom trenutku studirao režiju kod Ljubiše Ristića, a koga je Nermin pozvao da umesto njega radi sa nama. Predstava je bila sjajna i nakon toga je usledio poziv od Nermina da se neki od nas priključimo njemu jer radi na predstavi „Kaznena subota“ po motivima filma „Breakfast club“. Imali smo problema sa prostorom gde smo radili i tada je Nermin opet pozvao Nikolu sa molbom da imamo probe u KPGTu ako je to moguće... i tada, krajem aprila 2015. sa 17. godina dolazim u KPGT prvi put. Nisam znao ni šta je to, ni ko je Ljubiša, ništa. Nakon proba ostajao sam tu da se muvam i da vidim kako bih mogao da doprinesem. U početku sam se sprijateljio sa konobarima i njima pomagao oko šanka, bio sam tu za sve... da bi mi jedne večeri, posle (premijere nove-stare) predstave „Buba u uhu“ na odlasku kući Ljubiša rekao „sutra u 10 ujutru proba“. Nisam znao ni za šta je proba, a u 9 ujutru sam bio ispred vrata.
Mingl: Kako je izgledala turneja po Srbiji? U istom periodu otpočinješ i studije glume, opiši nam malo ceo taj period.
Milan: Avgusta 2015. je bila premijera moje prve predstave u profesionalnom pozorištu, a naredne godine, „Buba u uhu“ je išla na turneju po Srbiji i Ljubiša me je vodio svuda sa njim tada, bila je to standardna postava u Micubiši pajeru, Ljubiša i Bobo napred, a pozadi Dare i ja. Bobo i Dare su dva momka iz Berana koji su isto kao ja kada su bili mladi došli i počeli da rade u pozorištu kao tehničko osoblje, ali oni su bili mnogo više od toga, bili su dva potporna stuba, za sve su imali rešenje.Isto godine smo u KPGTu obnovili predstavu „Tajna crne ruke“ gde sam imao konačno priliku da upoznam Nadu Kokotović, ženu sa kojom su Ljubiša, Rade Šerbedžija i Dušan Jovanović osnovali KPGT u Zagrebu 1978.
Te 2016. sam otišao i na audiciju u Akademsko pozorište „Branko Krsmanović“, poznatije kao Krsmanac i tamo paralelno igrao od 2016. do 2019. kada sam upisao fakultet umetnosti u Kosovskoj Mitrovici. U tom trenutku Solunska 24 je vrcala od mladosti i energije. To su bili sve mladi ljudi (Sanja Marković, Vahid Džanković, Danilo Lončarević, Marija Pikić, Dina Vučaj, Stevan Šerbedžija, Milan Zarić, Miona Marković, Milica Filić, David Alić, Alisa Radaković, Danilo Klinčar...) koji su sada zvezde Beogradskih pozorišta... ne znam da li ikada može da se ponovi nešto slično tome. Živeli smo svi u tom dvorištu, 4 predstave su se paralelno spremale u okviru festvala. Tako jedne noći, 5 dana pred prijemni, Danilo Lončarević kaže Vahidu da me posluša za prijemni i da mi pomogde oko toga. Vahid mi odbaci dramski monolog i pesmu, a ostavi komediju koju sam spremao. Ujutru probe za predstavu, uveče spremanje za prijemni u njegovom stanu u koji se tek uselio. Bio je to prazan stan sa dve fotelje i stočićem između, imao je metalne stepenice koji se penješ na galeriju gde mu se nalazi krevet. Baš na tim stepenicama otvorio se monolog Antonija... otišao sam na prijemni u Beogradu i pao... bio sam baš besan tada, jer znam da sam bio stvarno odličan... ulazim tako nervozan u pozorište i kao svi me tu smiruju, daju savete kako šta... i odjednom iz nekog trećeg plana Milica Filić kaže „što ne odeš kod mog profesora na prijemni na Kosovo?“ , prijemni je bio sutradan, a ja sam tako upisao fakultet.
Mingl: Ubrzo nas je sve zadesila korona. Kako si provodio te dane?
U KPGTu smo 2018. izašli sa „Ričardom II“ kojeg smo premijerno odigrali na Kalemegdanu, gde sam tumačio lik Klarensa, i spremali smo predstavu „Ljubavna priča“ po romanu Puriše Đorđevića, međutim, ja sam tada upisao fakultet i nisam mogao da igram, međutim, Ljubiša mi je rekao da me uloga čeka. Međutim, tokom prvog semestra desila se korona. Sa Kosova dolazim u Beograd, na dve nedelje. Sećam se kao danas, stižem u Beograd i igra se „Ljubavna priča“ sedim u publici i jednim uhom slušam predstavu a u drugom Vučićevo obraćanje naciji gde izjavljuje da će da bude karantin. Odlazim na Autokomandu u porodični stan, uzimam stvari i kažem biću u pozorištu dok traje ovaj karantin. Dolazim i to saopštavam Ljubiši na šta mi on daje ključ od apartmana.
Dva meseca nas petoro mladih glumaca, Ljubiša sa ženom Dankom, Luka Piljagić i divna Ana Kostovska, prvakinja KPGTa „zatvoreni“ u staroj fabrici šećera na Čukarici. Danka nam je spremala specijalitete raznih svetskih kuhinja, Luka je pravio roštilj i ribu. Gledali smo filmove na velikom platnu, sređivaki biljke, čistili pozorište, raskrčili celo dvorište i spremili ga da čim puste u rad pozorišta mi budemo spremni za nove pobede. Meni se fakuletet odvijao preko kamere, tako da sam mogao da hvatam krivine.
Jednom prilikom sedeli smo u bašti i ja sam odlučio da pretrađim na Guglu „spisak najboljih glumaca jugoslavije“ i redom ispirivao Ljubišu o svakom. ispostavilo se da su svi oni u nekom trenutku svoje karijere sarađivali sa njim, a privilegija je bila slušati sve te priče. Nakon korone, kada su pozorista ponovo otvorena, krenule su predstave i ja sam radio svetlo na njima, čekajući da dođe leto 2021. i prođe zabrana. Napokon je svanuo je i taj dan kada sam konačno ušao u cipele svog lika Jovana kojeg sam željno iščekivao, a nakon toga je došao dan kada sam ušao u cipele Kamija iz Bube u uhu. Posle Laneta Lane tim rečima mi je moj profesor glume poželeo srećno igranje. Predstave su se nizale i krajem prošle godne doživeo sam 10. saradnju sa Ljubišom u predstavi „Don Huan“ Petera Handkea. U trećoj, a pogotovo u četvrtoj godini glume spavao sam u autobusu Kolašin prevoza, relacija Beograd-Kosovska Mitrovica. Odigram predstavu sednem na bus u 23:45 ujutru predavanja i oko 13h za Beograd, nekada ostanem i ceo dan ako nemam predstavu, pa uveče nazad... i tako 3-4 puta nedeljno. Ljubiša me je svaki put vozio i čekao na stanici i tako olakšavao te slatke muke. Da nije bilo njega ne bi ništa od toga bilo moguće. Verovao je u mene kada drugi nisu, uvek se sa njim sve moglo, ali morao sam da uvek znam zašto. I tako do dana današnjeg se nikada nisam vratio da živim u stan, ostao sam ovde da radim i živim pozorište.
Mingl: Imaš fantastičnu i harizmatičnu moć transformacije: od šašavih i ubedljivih facijalnih ekspresija, teatralnog poziranja, do vedrih odevnih kombinacija. Kako teče tvoj proces izgradnje lika?
Milan: Kao što sam ranije pomenuo, živim život poštujući tuđe, gledam svet oko sebe, slušam zvukove mesta gde sam i u tim okolnostima tražim odgovore na pitanja (ko? gde? kako? zašto? čime?) o liku koga treba da donesem na scenu ili ekran. „Kakav život živiš, takav si na sceni“ rekao je Ljubiša jednom prilikom, to je možda i najvažnija rečenica za moje poimanje glume. Ne možeš igrati život, ako se plašiš istog.
Mingl: Likovi su kao ljudi, drugačiji, specifični, svojstveni. Šta ti pomaže da se ,,saživiš sa njima’’? Da li se dešava da junacima kojima ,,daš sebe’’ (npr. Jovan, Zganarel) ostanu da žive u tebi i nakon što se završio proces njihovog oblikovanja? Da li ti je teško da ih pustiš kada se zavesa spusti?
Milan: Pomaže mi to što zbog profesije koju sam odabrao svakodnevno upoznajem i razgovaram sa mnogo različitih ljudi, i iz tih razgovora, doživevši lepezu životnih priča, došao sam do zaključka da niko nije rđav, već da sve lepe i ružne osobine proizlaze iz količine ljubavi koju smo dobijali i koju dobijamo i dan danas od porodice i ljudi sa kojima smo svakodnevno okruženi. Što je lik koji tumačum dalji od mog poimanja sveta i moje istine to mi je teže da prestanem nakon završetka predstave da razmišljam o njegovim problemima. Ali tada nastupaju prijatelji, porodica ili neki izduvni ventil kako bih se vratio u stvarnost i ponovo se povezao sa svojim sopstvenim životom.
Mingl: Da možeš da budeš na dan neko drugi ili nešto drugo, u kakve i čije cipele bi uskočio?
Milan: Ako već mogu da se vratim u prošlost, voleo bih da sam rođen u generaciji bejbi bumera, da prisustvujem i učestvujem u svim tim događajima u drugoj polovini 20. veka. Da živim u Jugoslaviji, da sarađujem sa svim ti umetnicima tog vremena i naravno da 16. aprila 1992. budem u Istambulu u hali Abdi Ipekči i svojim očima vidim trojku Đorđevića kojom je Partizan osvojio Evroligu. Neplanski, ali ispalo je tako, obrni okreni... na kraju dana, ako ništa drugo, uvek mi ostaje Partizan.
Za kraj, pozivamo te da se upišeš u naš Mingl leksikon!
Pesma koja te vraća u detinjstvo?
Manda, S one strane duge.
Poslednji grad koji si posetio?
Barselona.
Tri stvari koje uvek imaš sa sobom?
Telefon, novčanik i ključevi.
Prvo što primetiš na osobi koju upoznaješ?
Prvo što primetim jeste kako se obukla osoba, ne u smislu da li je markirano ili nije markirano, nego nekako kao da učitam biografiju – odakle je pošla, gde ide, čime se bavi. Mislim da je izuzetno važno kako se ljudi oblače i kako se ljudi postavljaju.
Najveći strah?
Najveći strah su mi provalnici, da neko uđe u moj prostor. To je nešto što sam doživeo kao mali i onda mi je to ostalo kao trauma. Jako mi je stresno da zamišljam da je po mojim stvarima, u mojoj sobi neko čeprkao, nebitno, da nije ništa uzeo, samo da je bio u mojoj sobi i dirao nešto što nije njegovo.
Razgovor vodila: Anđelka Panić