foto: privatna arhiva Nemanje Soleša
Nastala kao forma otpora u robovlasničkom Brazilu, kapuera je borilačka veština, koja ima elemente akrobatike, muziku i ritam. Danas već poznata i zastupljena u više gradova širom Srbije, privlači pažnju svim generacijama.
„Jedan momak pokrenuo je klub u Novom Sadu videvši grupu beograđana kako oni treniraju, te rešio da i on to otvori. Trenirao je neko vreme kod njih, a kada se vratio u Novi Sad oformio je grupu i mi smo tako počeli“, rekao je na početku razgovora Siniša Cvetković, glavni trener kapuere.
Za Novosađane je priča započeta pre više od 20 godina, a u toku vežbe i učenja kapuere bilo je puno pogrešnih stvari koje su tada rađene. Nakon nekih godinu dana treniranja u Novi Sad je tada doveden učitelj, majstor, koji je zvanično prihvatio malu grupu zainteresovanih kao njegove učenike.
„Počeli smo ne znajući zapravo šta radimo jer nismo imali nikakav nadzor, tek onda je došao meštre, uspostavio pravila i ispravio nas, počeli smo da treniramo i to je tako trajalo 8 godina“, objašnjava sagovornik.
Kapuera Senzala postoji od samog početka, Cvetković je bio jedan od petorice u klubu u to vreme, a posle nekog vremena je, dobivši dozvolu da ostane, pod Senzala logom pokrenuo svoj.
„Kapuera je organizovana u grupama, ne u savezima. Grupu čini meštre sa njegovim učenicima. Naša grupa se zove Senzala i jedini smo mi ovde u Novom Sadu kao takva, ali postoje još neke druge kapuera grupe van nas“.
Borilačka veština koja se izdvaja od drugih po svojoj komplesnosti, za koju Cvetković kaže da je specifična i po tome što grupa istovremeno svira, peva, uči jezik, ali ima i taj akrobatski momenat. Za njih je, prema njegovim rečima, bitno da je osoba dobar borac, ali se gleda i kakav je akrobata, mada je poželjno biti dobar svirač i pevač.
Kako izgleda jedan kapuera trening?
Siniša Cvetković za trening ove brazilske veštine kaže da je bitan grupni rad, gde su karakteristične vežbe za zagrevanje, a kasnije se vežbaju i tehnike.
Na trenigu je moguć frontalni rad, rad u parovima, ali i momenat gde su svi u krugu kada se svi bore.
„To je zapravo kapuera. Mi napravimo krug, gde se dvoje bore, ostali tapšu, pevaju i sviraju“, kaže Cvetković.
Kapueru mogu da treniraju sve generacije, a ova novosadska škola ima grupu od sedam do deset godina, kod koje se primenjuje jedna metodika, zatim mladi od 11 do 14 i grupa gde su srednjoškolci i stariji sa kojima se radi ozbiljnije i čiji su treninzi teži.
U kapueri je zastupljena hijerarhija, stariji rang neće raditi istim intenzitetom kao neko ko je 15 godina mlađi, već će se spustiti na njegov nivo.
„Mi kada se borimo, sa strane nekom deluje kao da smo uvežbali koreografiju, ali kapuera nastaje u datom momentu. Razmenjujemo tehnike, udarce, drugi čovek se sklanja i pokušava da zada udarac kada vidi slobodnu priliku“, objašnjava Cvetković.
Kanap – od bele do crvene (ili ipak ne)
Kao i svaka borilačka veština koja ima taj sistem rangiranja, kapuera ima kanape različitih boja. Boje se razlikuju od grupe do grupe.
„Ako vidiš žuti kanap kod nas, ne znači da je to isti rang u nekoj drugoj grupi. Kod nas u Senzali postoji jedan sistem, u nekoj drugoj grupi potpuno drugi sistem boja. Neki imaju čak i mešane boje. U našoj je bela početnička, a poslednja crvena“, objašnjava Cvetković.
Mladi i kapuera
Kapuera, prema rečima glavnog trenera, neverovatno pomaže u samopouzdanju kod mladih:
„Kada radiš u krugu, pred 30-40 dece, nije ti svejedno jer te svi gledaju. Moraš probiti zonu komfora. Nekad treba da pevaju pred svima, a ne znaju da pevaju, moraju da pobede taj strah; treba da sviraju, ne znaju da sviraju, ili misle da ne znaju da sviraju. Ljudi se tu stavljaju u različite situacije. Sjajno je za dizanje samopouzdanja, ali i za trening karaktera. Nekada moraš da suzdržiš sebe svog besa, ako te neko pokosio kada si igrao i ti si pao, niko se ne oseća lepo“.
Mladi kapuerista, Radovan Lepojević, počeo je da trenira sa oko devet godina, a kako kaže, njegova priča je veoma jedinstvena:
„Tata i ja smo naišli na film Only the strong gde sam se prvi put susreo sa kapuerom i nakon toga tražio da me upiše, jer je on znao da u Novom Sadu postoji škola“.
Lepojević nije imao strahove, jer po onome što je video, kapueristi imaju dobru energiju i bio je svestan da će u grupi biti lepo primljen i da neće imati prepreke – „Kada sam došao, bilo je čudno, naravno, borba uz muziku, ko bi to rekao“.
Senzala grupu do pre par godina činio je još jedan mladi Novosađanin, danas zaposlen kao fitnes trener, ali i dalje odan kapueri, iako je više ne trenira. Nemanja Soleša priključio se kapueri u petom razredu osnovne škole.
Kao i kod Radovana, susret sa brazilskom veštinom je slična. Kod Nemanje je sve počelo kroz igricu Tekken Play Station 1, gde je birao lika sa imenom Edi Gordo, koji je brazilski borac kapuere, a nakon toga i kroz pomenuti film.
Soleša kaže da je u tom periodu bio povučeno dete, ali da sa fizičke strane u treningu nije imao problem, dok mu je nesigurnost stvarao aspekt pevanja:
„Kasnije je taj strah ostao prisutan, jer te neke stvari iz detinjstva te često prate, ali kada si stariji probiješ to, pustiš glas i otpevaš. Pogotovo kada shvatiš da od tebe niko ne traži da budeš savršen pevač i da je akcenat više na energiji, da ne mora sve biti tačno u notu“.
Kao najdražu uspomenu, Soleša izdvaja ljude, jer, kako ističe, oseća se pripadnost u zajednici.
Ova veština, dodaje, formirala ga je u mnoštvo aspekata, pomogla mu u poslu, a kaže i da bi bio potpuno drugačija ličnost da nje nije bilo.
„Dosta je formirala tog nekog stidljivog dečaka, ono kad ti moraš da izađeš ispred svih, pa na kraju i pevaš, jer imali smo takve treninge da idu svi redom, pa ti tu razbijaš strah. Deset godina kapuere sigurno je ostavilo dobar trag. Ostao sam u suštini isti, ali me je učvrstila, jer je borilačka veština, moraš stati u stav. Jače sam dete i iznutra i spolja. Pomogla je da se ja osećam bolje“.
Soleša smatra da kapuera dolazi u pravom momentu. Kaže da je ona kod mladih ljudi jako dobra baza za bilo koji drugi sport.
Nemanja Soleša, prestao je sa treniranjem kapuere, ali je naglasio da je glavni razlog posao i količina obaveza:
„Imao sam borbu sam sa sobom, da li se usmeriti na kapueru ili raditi kao fitnes trener“.
Soleša ističe da će se kapueri vratiti u nekom periodu života, jer je to njegova sigurna kuća.
Veština koja spaja ljude
Siniša Cvetković kaže da kapuera spaja ljude koji se možda čak u nekim normalnim okolnostima nikad ne bi sreli, ali ovde se različiti karakteri sretnu i vide da zapravo puno toga imaju zajedničkog.
Asocijacije na kapueru su različite, dok je za Nemanju prva pomisao salto unazad, Siniša je preplavljen emocijama nabrojao mnoštvo, od koji je izdvojio kao prvu familija.
„Kad mi kažu kapuera, meni je to život. Kapuera je deo mene, ja sam kapuera. Ona mi je ventil, puni mi životne baterije i čini me boljim čovekom“, zaključuje Cvetković.
Autorka: Isidora Martać