foto: BOŠ
Draga Miljo,
Podne je. Šest sati. Dok ti ovo pišem razmišljam o svim tim mogućim i nemogućim životima koji su mogli da nam se dese. Nastavila sam da čeprkam po sećanju, zaboravljajući koliko to nekad može biti opasno. Tako sam potražila neku uspomenu da se o nju, kao slučajno, sapletem i strmoglavim u provaliju vremena koje bi moglo da mi odvuče (ne)pažnju.
Posmatram sobu koju sam ugušila izmičućim trenucima sadašnjice pokušavajući da joj dam fizički oblik. Fotografije se teško kače na španski zid jer je hrapav. Tako se u njegove bore ne uvlači samo prašina zbog koje imam česte alergije, već i poneki osećaj koji je skliznuo sa tih fotografija.
Promaja je drsko svukla već labavo prikačenu fotografiju golog, divčibarskog pejzaža. Slika je gola jer je prilično jednostavna i dosadna. Plavo nebo nabijeno oblacima, u podnožju su uzvišenja koja se gube u magli ili zagađenju, a u prvom planu, u donjem uglu fotografije, izviruju šiljate ćubice četinara.
Najednom nisam više tu, u svojoj sobi, za laptopom, već u tom jednom kalendarskom isečku pretprošle godine.
Majka. Tog oktobra, kada je i nastala slika, sele smo u moju zelenu žabicu na četiri točka i odlučile da se smelo probijamo kroz krivine Maljena. Jedino kad vozim mi nije muka. Mama je tražila radio stanicu koju volimo da slušamo. Lagana i fina – Karolina. Međutim, Karolininu frekvenciju su ometale drske i strmoglave stene. Slušale smo zvuk motora koji se napinje.
Zaustavile smo se na prvom vidikovcu kako bismo popile kafu. Bilo je vruće i sunce je šibalo po potiljku i vratu, a mi smo svlačile džempere i ostajale u majci kratkih rukava. Ni povremeni vetar nije mogao da razblaži vatreni vazduh oktobra.
Pojele smo sendviče namazane pilećom paštetom i zalivale kafom. Mama bi se divila pogledu i dozivala me da vidim.
- Gledaj, gledaj. Vidiš li koliko je strmo.
Ja sam se osvrnula preko ramena, pogledala u nju i klimnula glavom. Vratile smo se u kola i nastavile put do centra same planine. Parkirala sam se na parkingu hotela Divčibare. Nisam dozvolila mami da nosi tešku torbu sa našim grickalicama i termosom. Sve vreme mi je bilo u glavi – ne bi smela da se napreže.
Odlučile smo da odmah skrenemo s puta koji vodi ka centru zbivanja, te da odmah zađemo u hlad divčibarskih šuma. Postoje utabane, šljunkovite stazice koje se skromno zavlače u dvorišta drvenih, niskih vikendica. Između kuća, iskočila bi pokoja klupa za predah. Bila sam neobično tiha i znala sam da će to mama da prepozna. Samo je bilo pitanje vremena kada će to reći naglas. Posle kraće šetnje sele smo za drveni sto i kulpicu koje su čučale u obliku pečurke. Sipale smo vrelu domaću kafu iz termosa u plastične čaše i otvorile noblice. U hladu je bilo sveže i prijatno. Vetrić je pirkao tako da je stresao znoj sa kože koji džemper nije stigao da upije.
Mama je pustila Karolinu na telefonu.
*
Kada sam saznala da imaš tumor na levoj dojci, sadašnjica kao da je nepovratno progutala budućnost i odlučila da je izbriše. Bila sam sebična. Mislila sam kako ću bez tebe. A da li sam pomislila:
Kako ćeš ti bez sebe?
Uvek polazimo od ja. Ja, ja, pa ja.
U to ja je smešteno sve što je moje ili što sam ukrala od drugih. Pozajmila. Nisam ukrala. Ne volim da kradem nešto što mogu da vratim. Iako obično ne želim da vratim.
Često pokušavam da se izmestim iz sebe. Mogu li da se sagledam u svim svojim granicama koje mom biću daju telesni obris? Ali kako da se sagledam bez nje. Kako da se razumem bez nje?
Kada se neko sprema da ode, on tada od tebe uzima ono što je njegovo, a postalo je tvoje.
Kako sačuvati sebe od tih malih povremenih raspadanja? Može li se osoba ikad ponovo sastaviti u celosti?
*
Majka je tu. Tumora nema već dve godine. Ostao je u sali za operaciju. Zadržao se samo kao svoja najmračnija mogućnost, ona koja se nije desila. Ostavili smo je na vidikovcu. A meni je to bilo dovoljno da me preplaši na smrt. I da me otrezni. Ne čekaj život, Miljo, dogodi se ti njemu.
Koliko je strašno kad postojiš jedino na fotografiji.
Autorka: Anđelka Panić