foto: Anđelka Panić
,,Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu.’’ Tako je nekad, umesto prvih petlova, Beograd pozdravljao duboki i hrapav glas Duška Radovića.
Od tad, prošlo je mnogo. Beograd koji je skromno ležao na Savi i Dunavu, sada je svoje beličaste krake opružio i u širinu i visinu, neboderima spajajući vodu sa oblacima.
Njegovu magiju neprestano je otkrivao Momo Kapor, njegovu milozvučnost, među trubama i sirenama, pronašao je Čola, a njegovo odrastanje vešto i dnevnički ispratio je Bogdan Tirnanić.
To smeštanje Beograda na papir čini se kao lukav potez beleženja svih tragova koje je ostavio, a samim listanjem stranica moguće je, pa barem za trenutak, postati svedok jednog vremena koje je prošlo.
Ali, šta se dešava kada svi ti tragovi odjednom budu izbrisani?
*
Kosančićev venac je dobio ime po stradalom heroju Kosovskog boja Ivanu Kosančiću. Ovo je jedno od najpoznatijih mesta za predah, za kupanje na suncu, za ispijanje kafe i piva sa ukusima, s pogledom na novobeogradsku stranu. Ovo je mesto na kom vas kaldrma podseća da usporite dok se divite uniformisanim zgradama obučenim u akademski stil. Danas je ta jednoličnost, najpre kuća, narušena novim zgradama koje neumorno niču, uklapajući se, manje ili više, uz stil nekadašnje, tek formirane, beogradske buržoazije.
I pored građevinskih materijala, skela i načičkanih automobila na obodima trotoara Kosančićevog venca, u njenom središtu nalazi se jedna velika ,,crna rupa’’. Ceo april u Beogradu bi se mogao smestiti u jedan datum, u jedan porodični dan – nedelju, koji je te 1941. godine razrušio sve što jeste i što je moglo biti deo porodice, nasleđa i tradicije.
Sve ono što je pulsiralo u njemu kao najživlje i najopipljivije, a moglo se uobličiti rečima, nepovratno se pretvorilo u pepeo, u muk.
1925. Narodna biblioteka je zvanično otpočela sa radom, upravo na Kosančićevom vencu broj 12-16, da bi za samo 16 godina, 6. aprila, oko 15 časova, bila pogođena zapaljivim bombama. Projektili, kojima je biblioteka bila gađena, napravili su požar koji je mogao biti ugašen isključivo peskom jer bi ga voda dodatno rasplamsala.
Tako je, gotovo jednim potezom, privremeno zbrisan kulturni identitet srpskog naroda.
*
,,Gde je srce Beograda? I svugde i nigde.’’ – pisao je Momo Kapor, ali je sigurno da je jedan njegov deo neljudski iščupan i iskidan u vremenu u kom je čovek potvrdio da je najopasnija životinja.
Uprkos svemu, ne postoji način da se čoveku njegovo sećanje oduzme i nijedan zaborav ne može nadjačati opomenu za vremena koja nam stižu: Budimo ljudi!
Autorka: Anđelka Panić