foto: Shannia Christanty (Unsplash), BOŠ
Kao student ili studentkinja beogradskog, niškog, novosadskog univerziteta, sigurno si se zapitao/la kakvo iskustvo imaju tvoje kolege sa drugih evropskih univerziteta i koliko je ono drugačije od tvog. Da li se ti i tvoje kolege u inostranstvu susrećete sa istim problemima, šta je njima lakše, pristupačnije, a šta je tebi. Ovo nije tekst o tome kako je tamo sve bolje a ovde sve gore. Ovo je pokušaj da se približe ta dva (ne tako) različita iskustva i možda inspiriše studente sa ovih prostora da se makar na jedan semestar pridruže kolegama u inostranstvu.
Najočiglednija razlika između srpskih i univerziteta Evropske unije jeste budžet kojim raspolažu. To ukazuje na dve važne činjenice: da su zemlje Evropske unije bogatije i, još važnije, da im je stalo do obrazovanja i samim tim ulažu dosta novca u infrastrkturu i obrazovni kadar. Raznoliki diplomski i postdiplomski programi, puno finansiranih projekata, moderne zgrade univerziteta i instituta sa savremeno opremljenim laboratorijama nisu česta pojava na srpskim univerzitetima. Iz tog razloga se neretko kvaliet nastavnog programa svodi na entuzijazam i maštu pojedinaca, koji nisu ni probližno dovoljno plaćeni za svoj posao.
Nedostatak praktične nastave i neophodnih instrumenata izuzetno ograničava bavljenje pre svega prirodnim naukama. Istraživanja koja se sprovode na fakultetima u Beogradu najčešće su usko specifična za određene oblasti. Tako sam, kao ekološkinja, na diplomskim studijama bila upoznata samo sa ekosistemima koji su bili u blizini Beograda. Odlaskom na postdiplomske studije u Beč otkrivam neverovatan svet marinske biologije, iako se nalazim još dalje od mora nego dok sam bila u Beogradu.
Svakako zbog finansijskog a možda i kulturološkog ograničenja, stiče se utisak da su studenti domaćih univerziteta izolovani u odnosu na svoje kolege iz Evropske unije. Mobilnost i studenstka razmena su itekako cenjeni i podržani aspekti studentskog iskustva na stranim univerzitetima. Na taj način se stiču nova poznanstva i ideje, upoznaju se drugi univerziteti i instituti, što je najčešće vrhunac studenstkog iskustva. Zbog velikog broja inostranih studenata koji pohađaju univerzitete u Uniji, nastava se često održava na engleskom jeziku. Ne samo da se studenti upoznaju sa drugim kulturama, nego usavršavaju i strane jezike, stičući veštine koje možda ne bi stekli na matičnom univerzitetu. Razmisli o svojim kolegama i probaj da se prisetiš da li si na studijama upoznao/la nekog inostranog kolegu ili koliko si kurseva pohađao/la na stranom jeziku. I moj odgovor je bio skoro nula.
Sa druge strane, zbog formalnijeg i tradicionalnijeg kurikuluma, studenti srpskih univerziteta pohađaju nastavu kroz sve godine studiranja u gotovo istom sastavu, odeljenski. Isti fakulteti okupljaju studente sličnih razmišljanja i stavova što im omogućava da formiraju dugoročne prijateljske veze. Osećaj pripadnosti grupi drugara na fakultetu, spremanje ispita, odlazak na ispite zajedno i proslava nakon uspešnog polaganja su mi najdragoceniji momenti studiranja koje pamtim. Praksa na mnogim univerzitetima Evropske unije da studenti sami kreiraju raspored nastave koju žele da pohađaju nužno vodi ka individualnijem pristupu studijama. Ovo je dosta iznenadilo i Anđelu, koja je na Sveučilištu u Zagrebu imala slična iskustva kao i ja u Beogradu. Ona naglašava da joj je nedostatak bliskih ljudi sa kojim bi pohađala kurseve u Beču „najteža stvar na koju je morala da se navikne“ ali da je ovim načinom studiranja upoznala više ljudi nego što bi inače.
Čast izuzecima kao što su Austrija, Nemačka i donekle Norveška, države koje i dalje uspevaju da balansiraju između socijalizma i kapitalizma, u ostalim (zapadnim) zemljama Unije školarine za univerzitete su izuzetno visoke, što predstavlja problem i tamošnjem stanovništvu. U Srbiji su cene visokog obrazovanja i dalje neuporedivo niže u odnosu na one u zemljama Evropske unije čime se omogućuje pristupačnost fakultetima velikom broju studenata. No, zbog niskih primanja u Srbiji, ne treba se zavaravati da je lako finansirati život detetu koje odlazi na studije u Beograd ili u drugi grad. Stoga, obrazovanje i dalje ostaje privilegija bogatijih.
Bez obzira na to gde studiraš, neka iskustva su ipak slična. Stres oko spremanja ispita, briga o novcu, honorarni posao pored fakulteta, otkrivanje novog grada, novih drugara, ljubavi. Prve ozbiljne lekcije o preuzimanju odgovornosti se upravo uče u ovom periodu života i na neki uvurnuti način čine studentski period jednim od najdivnijih u životu mlade osobe. Za kraj, mislm da je jako bitno istaći da novac može da kupi bolju opremu, laboratorije, putovanja, ali ako zaista želiš da stekneš obrazovanje, polovna knjiga i makar jedan motivisani profesor biće ti dovoljni. Ako i dalje sumnjaš, pogledaj film Good Will Hunting (iako verovatno već jesi) i možda će ovaj pasus imati više smisla.
Autorka: Helena Cvetković