Dok Ameriku pogađaju Ženski marševi nije loše skrenuti pogled malo istočnije i razmotriti kako se bore aktivistkinje u Iranu. Pokret My stealthy freedom (dalje u tekstu MSF) bori se protiv obaveznog hidžaba, premda je to svakako pojednostavljenje njihovih ciljeva. One se zalažu da hidžab bude stvar izbora, a ne obaveze. Takođe, vrlo je očigledno da se one bore protiv vrlo konkretnog i dominantnog političkog poretka u Iranu i da je njihov konačni cilj da menjaju zakone, ali i da napadaju vlast i njenu restriktivnu politiku – a ne narod Irana. Na sajtu pokreta mnogobrojne su slike drugarica, rođaki, majki i ćerki, na kojima jedna nosi hidžab, a druga ne. Poenta je – da bi bilo okej nositi hidžab, mora da postoji i mogućnost da se on ne nosi.
MSF postoji od maja 2014. i počeo je sa snimcima i fotografijama žena koje su skidale hidžab. Ovi snimci su i dalje u pogonu, a svi imaju jedinstvenu notu ovog pokreta koji se okuplja oko novinarke i aktivistkinje Masih Alinejad. Ta jedinstvena nota, paradoksalno, možda je u optimizmu, pa čak i nekoj razdraganosti žena koje se na snimcima u svetlosti, u prirodi ili u svom svakodnevnom okruženju, puštaju marame u etar. Poruka ovih snimaka jeste i – one nisu žrtve, one su dovoljno jake da se bore same. Članice ovog pokreta su i izrazito kreativne, te haštegovi koje plasiraju na mnogostruke načine osvetljavaju problem: #LetsKissInIran kao protest protiv činjenice da u Iranu nije dozvoljeno ljubiti pripadnika ili pripadnicu suprotnog pola u obraz u javnosti i kažnjava se sa 99 udaraca bičem; ili #ItsMensTurn koji pokazuje jednu bitnu stvar – ovo nije samo ženska borba i muškarci moraju da doprinesu. O tome na koje načine se žene bore za svoja prava koristeći tehnologiju, pisali smo ovde.
Aktivistkinje ovog pokreta vrlo su agilne i svakodnevno se oglašavaju. One komentarišu dnevnopoitičke događaje u Iranu i kroz njihovo delovanje možete pratiti život običnih žena u Iranu, ali i burnu političku klimu koja njih izbacuje u žižu javnosti. Bizarne informacije, poput da su dve žene uhapšene jer su vozile motor, iako zakon nije predvideo ovu radnju kao zabranjenu (verovatno, jer nikome nije palo na pamet da se nešto takvo moglo dogoditi), na najsuroviji način opisuje u čemu je njihova borba. Osnivačica pokreta Masih Alinejad živi kao imigrantkinja u Americi, a mnoge njene saveznice odavno su uzele put pod noge. One su privođene, izrgavane ruglu, oko njih se pletu afere, a mediji u rukama vlasti na najgnusnije načine pokušavaju da ih diskredituju. Samo o pomenutoj Masih Alinejad u javnost se puštaju priče poput onih da je silovana dok je bila pod dejstvom psihoaktivnih supstanci i da ju je to podstaklo na buntovništvo. Naravno, pre svega kako se ne bi vratila u Iran, a potom i kako bi imala što manje sledbenika u Iranu. Ovo je priča o spinovanju u medijima koji i nama sa ovog kraja sveta mora biti poznata.
Šta možemo naučiti od MSF? Pre svega, onlajn aktivizam se ne sme potceniti. MSF na fejsbuk ima više od milion lajkova i njegove aktivistkinje poručuju „fejsbuk je naše oružje“. Onlajn aktivizam često se smatra samo deklarativnim zalaganjem za određene pokrete ili načela, ali suštinski nedovoljnim za revolucionarne promene. Pomenut broj je samo broj, pa ipak, ove aktivistkinje pronašle su način da aktiviraju narod koji im je „deklarativno“ pružio podršku – pokret je i počeo snimanjem žena koje protestno skidaju velove. Dobitna kombinacija upravo je u ravnoteži između onlajn i oflajn delovanja. Nepobitno, onlajn aspekt je ovde bitniji, jer on omogućava globalnu rasprostranjenost pokreta, a svi postovi se prevode na nekoliko jezika. Ovo je i uslov opstanka jer je matica pokreta – Iran, onemogućen za aktivno delanje zbog vrlo ranjivog političkog stanja.
Potom, dobro je zapaziti da iza MSF stoji novinarka koja ume da artikuliše svoje stavove i jasno ih predoči. Ono što od nje možemo ponajpre naučiti jeste da svet nije crno-beo. Ona živi na zapadu i vrlo dobro razume civilizacijski linč na koji je osuđena kao imigrantkinja. Otuda, ona ne deli svet na zli i zatucani istok i bezbrižni dobri zapad. Masih osuđuje mlak stav zapadnjačkih liberala i liberalki koji za hidžab kažu da je u pitanju kulturološka odlika koju treba poštovati, u želji da pokažu da nisu islamofobični. Pa ipak, Masih insistira da nisu one te koje šire islamofobiju. Ona skreće pažnju da kada dođete u Iran i kao, recimo, političarka nosite hidžab (kao što je učinila predsednica skupštine Maja Gojković) vi povlađujute diskriminaciji žena koja postoji u toj zemlji. Sa druge strane, ako kao čuvena šahistkinja Nazi Pakidize odbijate da nastupate na svetskom takmičenju u šahu koje se ove godine održava u Iranu, jer se kao žena (a pre svega kao ljudsko biće) solidarišete sa ženama u toj zemlji i ne pristajete da igrate po pravilima vlasti koja diktira njihove živote, onda ste definitivno na njihovoj strani. Ovo su nijanse koje nam pokazuju da i zapad svojom ignorancijom i ravnodušnjošću dozvoljava i održava poredak diskriminacije koji postoji na Istoku.
Hidžab nije samo simbolični reprezent potlačene pozicije žena u Iranu već prvi korak, a aktivistkinje ovog pokreta vrlo suvislo pokazuju sve aspekte porobljenosti žena u Iranu. Ako vam izgleda da je to samo parče odeće i da u Iranu ima i većih problema, Masih nas upozorava da je vlast ta koja daje na važnosti tom „parčetu odeće“ i da je hidžab postao kulturološka razlika ovog naroda u odnosu na druge. Ako je potčinjenost ono što izdvaja jednu kulturu od druge, mora da postoji neki problem. Ja ne mogu da budem sudija ili kandidujem se za predsednicu, kaže Masih Alinejad. Ja ne mogu da pevam u javnosti. Ja ne mogu da se držim za ruke sa osobom koju volim na ulici. Pa ipak islam dozvoljava muškaracu da ima četiri žene. Ja ne mogu da vozim bicikl u javnosti. Potrebna mi je saglasnost muža ili oca da putujem u inostranstvo, studiram ili radim.
Šta se tiče nekog službenika u vladi što ja želim da vozim motor ili bicikl u javnosti. Ili možda ga brine što žena može da poželi da se kandiduje?
Ne govorimo o nekim apstraktnim političkim ciljevima. U pitanju je njihov život, i one male radnje o kojima mi ne razmišljamo – a koje su njima nedostupne. Zato najbolji prevod imena pokreta koji možemo da pružimo bio bi „moja tajna sloboda“.
Ima li slobode ako je ona tajna? Najbesmisleniji argument koji se često čuje – pa radite kod kuće šta želite, a u javnosti se ponašajte po propisima, potpuno je oboren njihovim argumentima. Masih objašnjava da sve što je kod nas odlika slobode postoji u Iranu, ali je tajno. Kakva je to sloboda koju smeš da manifestuješ samo u svoja četiri zida? Ako u javnosti ne smeš da izgledaš onako kako želiš i budeš ono što želiš, onda ta soboda nije baš nešto. Zato je My Stealthy Freedom postala platforma za oslobađanje. Nimalo tajna.
Na kraju, cela priča je bitna jer i mi možemo da učestvujemo u njoj. Ne samo jedan lajk na fejsbuku, možda i poneki „share“. Već pogledajte i svoju okolinu i razmislite koliko su naši životi drugačiji od života ovih žena – i da li i njih možemo poboljšati?
Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.
Autorka: Nevena Milojević, studentkinja XXIV generacije obrazovnog programa "Studije budućnosti", Beogradske otvorene škole.