Od početka 2018. godine u Srbiji je stradala 21 žena kao žrtva nasilja u partnerskom odnosu. Sve one bile su nečije majke, kćerke, prijateljice i komšinice. Sve one zaslužile su da žive, da se smeju i uživaju. A nijedna nije.
Dan sećanja na ubijene žene žrtve nasilja koji se obeležio 18. maja, simbolišu crvene cipele. Prošle godine ispred zgrade Vlade Srbije postavljeno je 40 pari crvenih cipela kao znak sećanja na žene koje su stradale od strane svojih partnera. Ove godine ih nije bilo a statistika je, nažalost poražavajuća i mnogo gora nego prethodnih godina. Od ove godine nisu dovoljne samo crvene cipele da podsete ljude šta je nasilje i kako se završava.
Nasilje u partnerskim odnosima nije retka pojava, naročito u današnje vreme kada je značenje reči ljubav potpuno izgubilo smisao. Ljubav bi trebalo da bude lepa, da nas motiviše i pruža nam mirnu luku u kojoj možemo da slobodno dišemo, napredujemo i rastemo. Umesto toga, ljubavlju se smatraju stvari koje nikada ne bi trebalo tolerisati. Udarac je jedna od njih.
Fizičko nasilje, kao ono vidljivo, nekada ženi može biti sasvim dovoljno za napuštanje partnera koji vrši takav vid nasilja nad njom. Međutim, neretko se dešavaju situacije da žene godinama ostaju pored nasilnika jer se nadaju da će se promeniti. Istina je samo jedna – nasilnik ostaje nasilnik. Nikada se neće promeniti i nikada neće prestati sa nasiljem. Jedna od taktika nasilnika jeste da oni krive ženu zbog nasilja koje vrše nad njom. Da se nisi tako ponašala, ja ne bih reagovao batinama, reći će nasilnik, a žena će ubediti sebe da mora da bude tolerantnija i da mora da se ponaša drugačije. Na taj način, nasilnik vrši i psihičko nasilje gde manipulacijom uspeva da ubedi ženu da je ona kriva za ono što joj se dešava. Ipak, nekada žene nakon prvog udarca odlaze iz toksične veze u kojoj se nalaze i to je jedina i prava odluka koju donose. Nažalost, čak i u 21. veku žene koje bivaju pretučene od strane partnera postaju predmet ogovaranja i kritikovanja. Iako bi se reklo da živimo u modernom društvu, ženi se često savetuje da ostane pored nasilnog muža zbog, na primer, dece, ili teške materijalne situacije u kojoj bi se našla ukoliko ga napusti ili, zbog onog najgoreg – šta će svet reći! Često se dešava da žene u toksičnom odnosu ostaju zbog pretnji partnera, a kada konačno uspeju da ga napuste, sve se završava tragično kao u mnogim slučajevima koje smo od početka godine imali prilike da vidimo.
Pored fizičkog nasilja za koje su svi čuli, a neki ga smatraju opravdanim kada je to neophodno, postoji i psihičko nasilje, perfidinijividnasilja, koje ne ostavlja vidljive tragove. Pojedina istraživanja pokazala su da psihičko nasilje ima mnogo veće posledice od fizičkog iz dva razloga:
- nakon što nastupi fizičko nasilje, ženama je lakše da napuste toksični odnos (s tim što će se nekada vratiti partneru iz gore navedenih razloga);
- psihičko nasilje je perfidan vid zlostavljanja putem kog se napada ličnost žene, njeno stanje svesti i njeno psihičko zdravlje. Zbog činjenice da se sastoji od manipulacija, nabijanja osećaja krivice, uvreda, kleveta i ucena, na prilično podmukao i vrlo vešt način, vrlo ga je teško prepoznati.
Iako se fizičko nasilje vrlo često kombinuje sa psihičkim, veoma je važno imati u vidu da se fizičko nasilje sprovodi fizičkom snagom i mnogo ga je lakše uočiti. U takvim situacijama ono je dominantno u odnosu na psihičko. Fizičko nasilje izaziva strah, a psihičko izaziva osećaj bezvrednosti. Psihičko nasilje podrazumeva psihičku torturu koja na telu žene ne ostavlja tragove. Jedini tragovi koji postoje su oni na duši. Pored toga, fizičko nasilje može trajati mnogo kraće nego psihičko, jer kod psihičkog nasilja postoje faze koje mogu trajati godinama.
Iako i psihičko i fizičko nasilje mogu imati istu pozadinu, načini na koji se vrše su različiti. Na primer, vrlo često se može čuti da je ljubomora dokaz ljubavi. Zbog ljubomore, fizičko nasilje se sprovodi udarcima koji će ubuduće kod žene izazivati strah od bola. Psihičko nasilje podrazumeva izazivanje osećaja krivice i manipulacije zbog kojih žena stiče utisak da je ona kriva. Nakon toga, jedino što ostaje jeste da ona dane, nedelje ili mesece provodi pravdajući se da nije kriva i pokazujući svom partneru da joj on znači. Žene koje godinama provedu u ovakvim vezama ili brakovima, gube samopouzdanje i postaju labilne ličnosti, što je nasilniku upravo i cilj. Partner koji nad ženom vrši psihičko nasilje ne želi da to bude vidljivo niti da ga ona napusti. Zato će nakon višečasovnog kritikovanja i omalovažavanja reći partnerki da je voli kako bi ona zapravo videla koliko je voljena i da je sve što joj on govori – za njeno dobro. Ljubomora je samo jedan od niza primera. Suština je da povod za nasilje mogu biti i najbanalnije stvari, istovremeno dovodeći do katastrofalnih posledica.
Toksični partnerski odnosi koji dovode do fatalnih ishoda, nažalost, postaju svakodnevnica u Srbiji. Svuda oko nas nalazi se bar jedna žena koja trpi neki vid nasilja. Za razliku od fizičkog nasilja koje se sankcioniše prema Krivičnom zakoniku kao krivično delo nasilja u porodici, 2016. godine je najavljivano uvođene novog krivičnog dela koje se tiče psihičkog nasilja. Međutim, problem uvođenja ovog krivičnog dela sastoji se u činjenici da je jako teško dokazati ga, s obzirom na činjenicu da žene godinama ne mogu da shvate da su žrtve nasilja, a kada konačno dođe do otrežnjenja, sve što žele jeste psihički mir. Međutim, čak i sama činjenica da se fizičko nasilje sankcioniše prema pravilima našeg krivičnog prava nema nikakvog efekta. Kazne za nasilnike su preblage i samim tim otvaraju vrata tragičnim ishodima sa kojima se svakodnevno susrećemo.
Da bi žene mogle da prepoznaju nasilje i istovremeno izađu iz začaranog kruga u kome mogu provesti godine, potrebno je da društvo promeni celokupnu svest po pitanju nasilja. Dokle god se žena smatra krivom jer je pretučena, silovana ili psihički uništena, broj crvenih cipela će se povećavati. Trebalo bi razvijati svest kod žena da nisu dužne da trpe, da mogu da odu ako nisu srećne, da ne treba da žrtvuju svoje živote zbog toga šta će svet reći i da nikada ne treba da veruju da će se nasilnik promeniti. Takođe, važno je raditi na edukaciji dečaka i muškaraca o tome kako nasilje nije rešenje problema i da je kao takvo u potpunosti neprihvatljivo. Nijedna žena na svetu ne zaslužuje i ne sme da bude žrtva nasilja. I svako bi trebalo da zna da ono što boli – nije ljubav!
Autorka: Kristina Milošević