Jedna od najvećih planiranih promena u domenu obrazovanja u Srbiji jeste uvođenje dualnog obrazovanja. Dualno obrazovanje za sada funkcioniše u Nemačkoj i Austriji, a smatra se da je Srbija stekla sve uslove za uvođenje istog i u domaći obrazovni sistem. Međutim, da li je to zaista tako i koje su prednosti i mane ovog sistema, pokušaćemo da odgonetnemo kroz ovaj tekst.
Pre svega, dualno obrazovanje jeste deo sistema srednjeg stručnog obrazovanja i podrazumeva svojevrsnu kombinaciju teorije i prakse. Pored klasične nastave i teorije, učenici će takođe biti obučavani za rad u svojoj struci, provodeći određeni deo vremena na radu kod poslodavca. To znači da će njihova praktična nastava biti sastavljena od plaćenog rada, kako bi kroz praksu naučili kako da obavljaju svoj posao. Predlog Zakona o dualnom obrazovanju predviđa da će učenici kod poslodavca raditi do šest sati dnevno i primati naknadu koja iznosi 70% od minimalne zarade, tačnije 91 dinar po satu.
Dualno obrazovanje pre svega znači prilagođavanje zahtevima privrede i njeno jačanje na regionalnom i globalnom nivou. Razvoj sposobnosti kod učenika je takođe jedan od bitnih razloga, jer se znanje ne može steći samo kroz teoriju. Takođe, dualno obrazovanje bi trebalo da omogući smanjenje stope nezaposlenosti mladih, ukoliko oni posle završenog srednjeg obrazovanja ne žele da nastave sa daljim školovanjem. Sprovođenje ovog modela obrazovanja biće povereno posebnim licenciranim instruktorima koji poseduju sertifikate o položenim didaktičko-pedagoškim veštinama. Dualno obrazovanje trebalo bi da bude sprovedeno na takav način da odgovara potrebama i poslodavca, ali i potrebama tržišta rada. Istovremeno, ne sme biti ugrožena sloboda izbora obrazovnog profila i zanimanja, niti na bilo koji način prisutna diskriminacija u pogledu rase, pola ili vere. Kvalitetan pristup dualnom obrazovanju znači i saradnju škola i kompanija u kojima bi učenici radili radi obezbeđivanja neophodnog standarda.
Iako postoje prednosti ovog sistema, čini se da u Srbiji vest o planiranom uvođenju dualnog obrazovanja nije naišla na dobar prijem. Naime, većina smatra da će đaci postati jeftina radna snaga. S obzirom na to da se prvenstveno radi o specifičnoj vrsti rada (u toku školovanja), u ovom domenu neće biti primenjen Zakon o radu. Na taj način, učenici kao maloletna radno angažovana lica neće biti zaštićena zakonom koji pruža zaštitu zaposlenima. Istovremeno, biće obučavani u trajanju od tri ili četiri godine za pojedine poslove čije obučavanje traje znatno kraće, nekada po samo nekoliko dana. Isto tako, navodi se da nije u pitanju nikakva stručna praksa već nešto što liči na izrabljivanje s obzirom na to da se zakonom ne uspostavlja balans između teorije i prakse. Praksa je dominantna i na određeni način se u drugi plan stavlja gradivo i sticanje teorijskog znanja.
Pored toga, države kao što su Nemačka i Austrija imaju stabilnu ekonomiju i razvijenu privredu, pa je tamo primena dualnog obrazovanja potpuno opravdana. Iako se navodi da je Srbija stekla uslove za uvođenje dualnog obrazovanja, stanje u našoj privredi i ekonomiji govori drugačije. Zatim, u Nemačkoj i Austriji sistem obrazovanja je usklađen sa budućim potrebama tržišta rada – zna se tačno koja bi zanimanja bila potrebna, dok u Srbiji toga nema. Vrlo često se navodi da dualno obrazovanje vraća decu 21. veka u prošlost, jer su zastupljeni zanatski poslovi koji nisu prilagođeni modernom dobu. Zanatstvo nekada i danas se potpuno razlikuje, a Srbija još uvek nije u mogućnosti da zanatske poslove modernizuje. Problem takođe predstavlja i pitanje da li će uopšte učenici moći da budu plaćeni i šta će se dogoditi ukoliko posao koji uče prestane da bude neophodan.
Zakon o dualnom obrazovanju u Srbiji ne bi trebalo da uređuje ista pitanja kao i Zakon o radu. Pre svega, učenici će obavljati posao u okviru školovanja, tako da se oni neće biti zaposleni i to je jedan od glavnih razloga zašto se na njih neće primenjivati Zakon o radu. Drugačija je situacija u Nemačkoj i Austriji. U ovim državama poslodavci sa učenicima zaključuju ugovore o radu i uplaćuju doprinose. Njihova zarada zavisi od branše i razlikuje se iz godine u godinu, a iznosi jednu trećinu ili jednu polovinu od zarade koja je predviđena kolektivnim ugovorom (Austrija) odnosno između 250 i 950 evra (Nemačka). Učenici mogu i napredovati i vremenom steći zvanje inženjera. Iako kod najvećeg broja poslova nisu pravljene razlike u pogledu uzrasta i pola, za pojedine moraju biti ispunjeni određeni uslovi.
Da li će dualno obrazovanje funkcionisati u Srbiji, ostaje da se vidi. Iako se uporno govori o postojanju uslova, većina ovaj model obrazovanja posmatra sa dozom skepticizma. Za sada bi korišćenje istih pravila na drugačijem tlu moglo da predstavlja samo korak unazad i opšte nezadovoljstvo.
Autorka: Kristina Milošević