Novinarstvo je delatnost koja se sastoji od prikupljanja, analiziranja i prezentovanja informacija o događajima koji su značajni za društvo. Jedan od najvažnijih postulata na kojima se novinarstvo zasniva jeste novinarska etika. Ona predstavlja poštovanje principa objektivnog i istinitog pisanja. Novinarstvom se bave novinari, ljudi koji moraju poštovati etiku koja se odnosi na njihovu profesiju i shodno tome izveštavati na objektivan i istinit način. To dalje znači rad u korist građana jedne države, a ne u korist moćnika – političkih, sportskih, ekonomskih.
Postoje različite vrste novinarstva: naučno, sportsko, modno, poslovno, istraživačko, žuto novinarstvo. U Srbiji je trenutno najprisutnije poslednje jer iz više razloga ljude privlače senzacionalistički naslovi i slike ka kojima ljudi masovno usmeravaju svoje pozitivne ili negativne emocije.
Vrsta novinarstva koja je u Srbiji godinama najugroženija i samim tim najmanje prisutna jeste istraživačko novinarstvo. U principu, kratka i jasna definicija ove vrste novinarstva bi glasila: istraživačko novinarstvo se bavi važnim temama, otkrivajući nepoznate činjenice koje neko moćan nastoji da sakrije. Zbog čega je bitno otkrivanje ovakvih činjenica? Prvi razlog jeste što se na taj način pozivaju pravosudni organi da povodom tvrdnji reaguju i pokrenu odgovarajuće postupke. Drugi razlog je ujedno i način za utvrđivanje da li je vaša država pravna država. Ignorisanje činjenica koje su prikupljene, siguran je znak da se radi o državi koja reč zakon poznaje kao i bilo koji drugi nebitni pojam. Međutim, nije dovoljno samo prikupiti činjenice. Neophodno je i obezbediti adekvatne dokaze, jer tvrdnja da se nešto jeste ili nije dogodilo, bez adekvatnih dokaza – ostaje prazna priča. Pravosuđe bi trebalo da reaguje na osnovu dokazanih tvrdnji, a ako to ne učini, postoji sistemski problem u kome sudovi služe kao ukras.
Prvi element definicije istraživačkog novinarstva jeste da se mora raditi o važnim temama. Kako proceniti da li je neka tema važna? Pre svega, trebalo bi imati u vidu da se mora raditi o temi koja u određenoj meri utiče na interese građana. Da li interese građana pogađa način korišćenja novca u toku predsedničkih kampanja? Odgovor je – naravno da pogađa, jer kampanje političara finansira niko drugi do sami građani. Oni imaju pravo da znaju kako je novac potrošen. Problem se javlja onog trenutka kada ljudi dozvole da budu ubeđeni da je od toga znatno bitnija svađa učesnika rijaliti programa ili visokointelektualna rasprava na tviteru sastavljena od enormne količine uvreda i psovki. Tako nastaje prvi u nizu problema istraživačkog novinarstva – nemogućnost dopiranja do svesti ljudi. Mnogo je veći broj novinara koji će se baviti lakim temama koje privlače pažnju i samim tim, kvanitet nadjačava kvalitet. Takve naslovne strane i udarne vesti skreću pažnju sa bitnih tema, a građani za njih ne znaju. Time se štite moćnici za koje rade takvi novinari i istovremeno narušava ključni element objektivnosti.
Drugi element jesu činjenice koje neko moćan nastoji da sakrije. U principu, radi se o stvarima koje bi mogle da ugroze karijeru onoga ko takve informacije skriva. Samim tim, to znači gubitak svih beneficija koje je imao jer takve informacije nisu ugledale svetlost dana. Iz tog razloga je otkrivanje ovakvih informacija vrlo često riskantno jer otkrvanje nečega što je neko dugo pokušavao da sakrije izaziva bes, ljutnju i može dovesti do posledica. Najčešći razlog za to je što im se na taj način oduzima moć.
Najvažnije od svega jeste dati odgovor na dva pitanja:
- Kako istraživački novinari biraju temu koja je relevantna?
- Kako izgleda proces istraživanja?
Svako istraživanje podrazumeva da se mora raditi o temi koja je važna svim građanima i da otkriva nepoznate činjenice. Istraživački novinar bira temu na osnovu toga što je čuo određenu izjavu ili pročitao neku vest. U proces odabira teme uključuju se i sami građani koji vrlo često prijavljuju ono što su saznali i na taj način pokazuju da su zainteresovani i za neke mnogo značajnije teme. Novinar uočava nešto što je neobjašnjeno ili nedorečeno i uviđa da se radi o nepoznatim, a relevantnim podacima koje treba otkriti. Tada se prelazi na proces istraživanja.
Ova faza istraživačkog novinarstva je izuzetno iscrpljujuća i podrazumeva mnogo truda i rada. Svakom istraživanju prethodi – predistraživanje. Na neki način, ono predstavlja okvir u koji bi trebalo smestiti celokupnu priču. Tokom ove faze novinari se upoznaju sa temom, formiraju osnove i vrše preliminarno istraživanje. Ono podrazumeva saznavanje informacija do kojih je lakše doći – zakonska regulativa; pretraga onlajn registara; obaveštenja na sajtovima nadležnih institucija; pres kliping (poseban servis koji pregleda različite medije i izdvaja članke koji su vezi sa određenom temom); stupanje u prve kontakte sa onima institucijama ili nadležnima koji se smatraju bitnim i drugo. Sumiranjem svih ovih informacija dobija se okvir za dalje delovanje. Zato je vrlo važno dobro utvrditi početne informacije i ustanoviti da li priča uopšte postoji. Isto tako, trebalo bi da se određene greške dešavaju upravo u ovoj početnoj fazi, kada šteta ne može nastati, jer bilo koja greška u svakoj narednoj fazi predstavlja uzaludan trud.
Ukoliko predistraživanje pokaže da postoji problem, počinje detaljno istraživanje. Prethodno je potrebno napraviti plan rada da bi se utvrdilo koliko novca i novinara je potrebno uključiti i izdvojiti suštinu priče – ono što bi trebalo da bude ključno i privuče pažnju čitalaca. Uz to, trebalo bi odrediti maksimum i minimum priče, jer obezbeđivanje maksimuma podrazumeva mnogo više podataka. Naravno, ostvariti maksimum znači obezbediti minimum kao polaznu tačku. Ključni metod za dobijanje informacija koje će formirati priču jeste korišćenje Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i na osnovu njega, obraćanje odgovarajućim institucijama. Međutim, nekada nije lako odrediti kojim institucijama bi novinari morali da se obrate. To znači da se može izgubiti dragoceno vreme ukoliko neka institucija ne poseduje određene podatke pa se tokom predistraživanja (u fazi stupanja u prve kontakte sa institucijama) utvrđuje da li će kasnije ista ta institucija biti relevantna ili bi je trebalo odmah eliminisati. Istraživački proces podrazumeva i razgovor sa ekspertima u određenoj oblasti, sa osobama koje su direktno učestvovale u određenom događaju ili imaju neka konkretna saznanja o temi. Iako se u fazi predistraživanja pregledaju onlajn registri, tokom istraživačkog procesa pregled mora biti detaljniji. Istovremeno, uvid u određene dokumente, bilo sudske, finansijske ili neke druge ne sme biti površno odrađen, jer, čak i ukoliko se u toku preliminarnog istraživanja pokaže da neki dokumenti ne postoje, a istovremeno je sumnjivo i čini se nemogućim da ih nema, potraga za njima mora biti nastavljena. Korišćenje različitih izvora i što većeg broja istih je izuzetno važno jer to znači i više podataka i samim tim temeljnije obrađivanje teme. Nakon toga, obično pre razgovora sa najvažnijim sagovornikom, neophodno je priču podeliti na teze, proveriti još jednom sve činjenice i u potpunosti pripremiti novinara za razgovor. Na osnovu podataka prikupljenih tokom razgovora formira se konačna priča i dolazi se do faze publikacije.
Objavljivanje priče samo po sebi jeste veliki teret jer je neophodno doći do čitalaca. To ne znači da bi naslovi trebalo da budu klikabilni i senzacionalistički, već ozbiljni, u suprotnom – ni čitaoci ih neće shvatiti ozbiljno. Danas, 21. vek sa sobom nosi i modernizaciju pa se često vrši objavljivanje teksta preko internet portala i društvenih mreža, što je jedan od načina suprotstavljanja cenzuri koja je prisutna u Srbiji poslednjih godina. Činjenica je da je internet nemoguće kontrolisati za razliku od štampanih izdanja i televizije, tako da je jako važno dopreti do čitalaca putem interneta.
Onog trenutka kada dođe do otkrivanja bitnih činjenica koje prete da naruše političku, sportsku ili bilo koju drugu karijeru, javlja se sledeći problem istraživačkog novinarstva – satanizacija. Ona se sastoji u optužbama provladinih medija da su novinari koji se bave istraživačkim novinarstvom strani plaćenici i to uglavnom američki. Njihov osnovni cilj jeste rušenje potpuno stabilnog i uređenog sistema Srbije i zato se objavljuju lažne informacije. Zahvaljujući njima koji uspevaju da spreče blaćenje moćnika za koje rade, novinari koji se bave istraživačkim novinarstvom su predstavljeni kao zlo. Istovremeno, jedan manji deo medija izlazi u susret prikupljenim činjenicama i pokušava da nadmaši uvrede i pretnje sa kojima se istraživački novinari susreću. Nažalost, u Srbiji to ostaje bez rezultata jer satanizacija ima za cilj da spreči ljude da veruju.
Međutim, satanizacija je sama po sebi neprofesionalna i na taj način ugrožava pravila novinarske etike. Ona neće sprečiti istraživačkog novinara da se bavi svojim poslom jer se njegova slika pojavila na naslovnoj strani tabloida. Najveći problem istraživačkog novinarstva jeste nedovoljna zaštićenost novinara. Najbolji primer jeste Brankica Stanković, autorka emisije Insajder. Ona je 2009. godine u svojoj emisiji iznosila podatke o fudbalskoj mafiji – navijačima i navijačkim grupama koje predstavljaju leglo kriminala. Nakon toga obezbeđena joj je policijska zaštita jer je stalno dobijala pretnje smrću. Pre samo mesec dana obijen je stan novinarke KRIK-a (Mreža za istraživanje kriminala i korupcije), Dragane Pećo. Ona je radila na istraživanju imovine političara u Srbiji tako da se smatra da je razlog obijanja bilo upravo objavljivanje ovih podataka. Tokom 2016. godine tabloid Informer objavljuje informacije o tome da je Balkanska istraživačka mreža (BIRN) zajedno sa Centrom za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) dobija novac od holandskog ministarstva spoljnih poslova i Evropske komisije. Tokom 2017. godine tadašnji premijer Aleksandar Vučić u emisiji Intervju na televiziji Pink optužuje BIRN da navodio netačne podatke u slučaju Tamnava i da je tako dobio nagradu Evropske unije.
Zahvaljujući istraživačkom novinarstvu, pored navedenih, otkrivene su još mnoge jako bitne stvari:
- da je guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković plagirala deo svog doktorata;
- da nije ispoštovano pravilo da advokati po službenoj dužnosti budu postavljeni po azbučnom redu pa je troje advokata zaradilo više novca nego čak 500 njihovih kolega;
- da je Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza (AOFI) Željku Mitroviću, vlasniku Pinka obezbedila kredit u iznosu od skoro 7 miliona evra i izdavala različite garancije za neispunjavanje ugovornih obaveza Pinka. Praktično, država je vraćala dugove i pomagala Pink;
- da država ne zna kako niti čijom greškom je došlo do poplave u Obrenovcu.
Henrik Ibzen je jednom prilikom rekao da loša publika želi loše novinare. Bez ikakve generalizacije, može se reći da Srbija ima većinski lošu publiku. Njeno interesovanje za uvrede, laži i tabolidne vesti godinama opstaje zbog čega istraživački novinari ostaju u senci ili postaju meta – u zavisnosti od toga koliko je daleko neko spreman da ode. Otkrivanje istine je u interesu svih građana. Izostanak njihove podrške znači pobedu onih koji tu istinu sakrivaju. Potrebno je da loša publika shvati značaj svog postojanja u jednoj državi i postane zahvalna na istini koja je pružena.
Prilikom izrade teksta u najvećoj meri korišćen je sajt CINS-a cins.rs.
Takođe, o radu istraživačkih novinara, o istraživačkom novinarstvu i značajnim temama, posetite sajtove birnsrbija.rs i krik.rs
Autorka: Kristina Milošević