Daleke 1983. ugledni zagrebački doktor Neven Orhel oprobao se i kao književnik objavivši roman Uzbuna na odjelu za rak, gde je predstavio (naučnofantastičnu) ideju da se opaka bolest raka može izlečiti infekcijom tifusa, bilo slučajnom, bilo namernom. Uopšte se ne treba čuditi što je imanentni lekar došao baš na ovakvu ideju, jer i kao laici znamo da je svaki lek, na neki način, vrsta virusa, s tim što u datom slučaju deluje kao antivirus, odnosno kao virus koji se suprotstavlja drugom virusu.
Narodski rečeno: klin se klinom izbija.
Možda baš u tom opštenarodnom shvatanju treba tražiti toliku odbojnost prema vakcinama, što iz godine iz godinu sve više uzburkuje javnost. Ako se već „klin izbija klinom“, odnosno ako se jedan virus može pobediti samo nekim drugim virusom, to znači da su i vakcine same po sebi veoma opasne, jer svejedno što će pobediti bolest protiv koje treba da se bore, i dalje postoji opasnost da će izazvati neku novu, možda i opasniju bolest. Ovakvo mišljenje se prosto nameće ne samo zahvaljujući tradiciji, nego i zahvaljujući savremenom načinu života, ali u poslednje vreme i zahvaljujući politici, pogotovu otkad se vakcinacija rešava strogim zakonima i uredbama, čime se odbojnost još više pojačava.
U Srbiji je 2015. donesen zakon koji propisuje obaveznu vakcinaciju dece bez obzira na stav roditelja, pri čemu je takva odluka argumentovana činjenicom da je u zemljama Evropske unije procenat vakcinisane dece viši od 96 odsto, dok je u Srbiji 89 odsto. Logično ili ne, kao da je baš takav zakon pojačao skepticizam roditelja, a udruženje građana „Građanska inicijativa za neobaveznu vakcinciju“ reagovala je zahtevom da se dotični zakon odmah povuče. Na drugoj strani, nekima je takav strah delovao anahrono, a nepoverenje prema vakcinama poput nekog srednjovekovnog sujeverja.
Ako znamo da deca u Srbiji već u porodilištu primaju vakcinu protiv tuberkuloze, a zatim sve do četrnaeste godine bivaju još nekoliko puta vakcinisana – protiv žutice, protiv difterije, tetanusa i velikog kašlja, protiv dečje paralize, protiv hemofilusa tipa B, protiv malih boginja, rubeole i zauški – tolike vakcine, ovako ovlaš gledano, zaista mogu delovati kao unapred smišljeno ubrizgavanje nekih novih bolesti.
Druga polovina XX veka donela je veliki pomak u medicini, baš kao i na poljima svih drugih nauka, ali je, barem na našim prostorima, to bilo vreme kada se lekarima verovalo bez prigovora, a nije se smelo ni protiv državnih odluka, pa je vakcinacija prihvaćena kao nešto sasvim normalno i dočekana je kao ogroman napredak, kao spas za čovečanstvo.
Možda baš zato što je prethodna generacija tako olako prihvatila nov način borbe protiv starih bolesti, današnja generacija želi i da bude obaveštena o svim detaljima vakcinacije, ali i da se uključi u donošenje odluka kada je reč o ovom osetljivom pitanju. Uz sve dužno poštovanje, raspravu često započinju upravo oni koji za tako nešto nisu kompetentni, a zainteresuju se najčešće kad im se učini da bi tu moglo biti neke „teorije zavere“. Koliko dostupnost informacijama može biti korisna, ne treba smetnuti s uma da može biti i štetna.
Tako je grupa građana potpisala dokument kojim se traži ukidanje „prisilne vakcinacije u Srbiji“ (dokument dostupan ovde). Kao glavni argument, potpisnici naglašavaju da su „vakcine uzročnici epidemije autizma i mnogih drugih bolesti“, a ukazu i na „nepostojeću epidemiju svinjskog gripa“ koju je Svetska zdravstvena organizacija proglasila samo da bi, „sa kompanijama koje proizvode vakcine, pokušala da uvede obaveznu vakcinaciju neispitanim metodama“; takođe se navodi i podatak da je od HPV vakcine obolelo ili umrlo oko 30000 ljudi za samo sedam godina.
Jedini stručnjak na koga se pozivaju potpisnici jeste dr Slađana Velkov, poznata po svom stavu da je „vakcinacija dece najgora stvar u istoriji medicine“. U njenim zaključcima možemo čak nazreti i „teoriju zavere“ o „novom svetskom poretku“, kad već „Bil Gejts, bez ustezanja, kaže da će pomoću vakcine smanjiti broj ljudi za 15%“, prvenstveno sterilizacijom i autizmom, što bi navodno bilo izazvano vakcinacijom. Dr Velkov se dotiče i jednog osetljivog, možda i opasnog pitanja u vezi sa farmaceutskim kompanijama, koje „ne interesuje zdravlje, već isključivo biznis“. Ona je možda u pravu, ali postoji li čovek koji bi, u znak protesta prema farmaceutskim kompanijama, prestao da kupuje lekove i svesno dopustio da ga bolest savlada?
Dr Slađana Velkov pravi i jednu neumesnu paralelu kad kaže da je zapanjujuće što lekari ne garantuju „da se detetu neće dogoditi ništa loše ukoliko primi vakcinu“, pa to poredi sa garancijom koju nam proizvođač daje kad kupujemo – frižider! Kao lekar, Slađana Velkov verovatno zna da ni u medicini, kao i u bilo kojoj drugoj nauci, ništa ne može biti unapred stoprocentno određeno, tim pre što se, u ovom slučaju, može desiti da dete zaista oboli od neke sasvim druge bolesti veoma brzo nakon što je primilo vakcinu, pa kada bi lekar unapred garantovao da se detetu baš ništa neće desiti, roditelji bi lako mogli da ga optuže i da se čak pozovu na to da je lekar obećao kako se dete neće razboleti – u tim trenucima ne bi ni bilo vremena za razmišljanje i dokazivanje da vakcina uopšte nije ni bila izazivač bolesti. Zaista, ni zubar ne bi mogao da garantuje da se zub neće ponovo pokvariti, a kad bi garantovao, onda bismo ga mogli sudski goniti čak i ako nam se zub pokvari nakon deset godina!
Sa druge strane, dr Slađana Velkov je u pravu kad kaže da su imunizacija i imunitet dve potpuno različite stvari, pri čemu se ono prvo smatra veštačkim, dok je prirodno samo ovo drugo. Treba li se, međutim, u potpunosti odreći vakcinacije i pustiti da se organizam sam bori protiv opakih bolesti? U tom slučaju, ponovo bismo se vratili na prirodnu selekciju, kada su bolesti poput tuberkuloze i velikih boginja bukvalno kosile čovečanstvo, no ko bi preživeo, taj bi docnije imao mnogo jači imunitet, pa bi ga i druge bolesti zaobilazile.
Vakcine su iskorenile tuberkulozu, ali se sada upravo na njih upire prstom zbog autizma. Šta bi se desilo da deca više ne primaju vakcinu, te da kasnije obole od tuberkuloze? Da li bi se roditelji u tom momentu setili da su sami tako odlučili, ili bi ipak rekli: „doktori su krivi, mi jesmo rekli da našem detetu ne treba vakcina, ali lekarima je bila dužnost da nas upozore i da učine šta je ispravno“. Sigurni smo da bi rekli ovo drugo, tako je oduvek bilo, i tako je u prirodi laikâ: znaju sve, ali samo dok situacija ne postane kritična, a onda se ipak traži mišljenje stručnjaka.
Pitanje vakcinacije veoma je ozbiljno i, koliko god tražili definitivan odgovor, uvek bi postojala i mogućnost pogreške, ali ne treba dozvoliti da se ljudi povedu za „teorijama zavere“ i da pomisle kako su dobro obavešteni ako su pročitali jedan ili dva novinska članka gde se na sva usta kritikuju nesavesni lekari i optužuje farmaceutsta mafija. Istina, mnogo je lakše progutati takve redove pune propagande nego pažljivo saslušati stručno mišljenje potkovano naučnim argumentima.
Nećemo se truditi da odgovorimo na kontroverzno i komplikovano pitanje „vakcinacija ili ne“, ali za početak je dovoljno videti koji su to uzroci, povodi i razlozi što stvaraju tako opasnu nedoumicu i daju joj maha poslednjih godina.
Autor: Dušan Milijić