Ovogodišnje izdanje Bitef festivala održaće se u Beogradu od 23. septembra do 2. oktobra pod sloganom Mi – junaci rada svog. U glavnom programu biće prikazano devet predstava vodećih domaćih, regionalnih, evropskih i svetskih pozorišnih autora iz Nemačke, Belgije, Meksika, Francuske, Srbije, Slovenije i Ujedinjenog Kraljevstva. Poseban kuriozitet 56. Bitefa predstavlja činjenica da će svi autori (osim onih domaćih) gostovati u Beogradu po prvi put.
Publika Bitefa će već na početku festivala moći da uživa u predstavama zvezdi ovogodišnjeg Bitefa. U prologu festivala koji tradicionalno najavljuje tematske i estetske linije nastupajućeg programa i pravi kopču sa prethodnim izdanjem festivala, u Narodnom pozorištu u Beogradu biće prikazana predstava (Nije) kraj sveta u režiji najznačajnije svetske pozorišne rediteljke Kejti Mičel i produkciji berlinskog pozorišta Šaubine. Ova predstava je ekološki osvešćena u pogledu teme ali i produkcije i uvodi potpuno novi, utopijski vid stvaranja pozorišta, a za šta se Kejti Mičel dosledno bori u svim svojim poslednjim radovima, praveći tako zaokret u svojoj ranije vrlo prepoznatljivoj poetici. Kostimi i rekviziti su preuzeti iz ranijih predstava, scenografija izgrađena od reciklabilnih materijala, a struja za predstavu proizvodi se u njoj samoj, pedaliranjem dva specijalna bicikla.
Festival će biti svečano otvoren 25. septembra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i to plesnom predstavom Svaki pokušaj će se završiti u skršenim telima i slomljenim kostima koja je doživela veliki uspeh na festivalu u Avinjonu, belgijskog koreografa Jana Martensa. Ova predstava nije slučajno odabrana da otvori festival, jer uvodi publiku u tematiku ovogodišnjeg izdanja koja se bavi pitanjem rada, radnih prava i tržišta rada u svetu danas, sa posebnim akcentom na istraživanje rada u samim izvođačkim umetnostima.
Prema rečima umetničkog direktora Bitefa Ivana Medenice, dramaturgija predstave svodi se na gradaciju, kombinovanje i razvoj niza pokušaja da se ostvari jedna koreografska ideja. Ti pokušaji zasnivaju se, pored bazične Martensove zamisli, i na repetitivnoj i „psihodeličnoj“ kompoziciji poljskog autora savremene ozbiljne muzike Henrika Mikolaja Goreckog, kao i na materijalima koje donose plesači, njih čak sedamnaestoro, a koji su različitih godina (od 17 do 70), porekla i profesionalne istorije (jedan vid devised theatre-a). Tako se postepeno, mozaički sklapa pametan, topao i izuzetno duhovit esej o savremenom plesu, koji spaja i prožima različita pitanja i stavove: ples kao fizički rad, značaj ličnosti plesača (njihovih godina, izgleda, obrazovanja...), razgradnja hijerarhija u stvaralačkom procesu, odnos tela i društvenog poretka.
Fotografije: Gianmarco Bresadola i Phile Deprez
