Predstava „Edmund Kin“ zauzima posebno mesto u istoriji niškog Narodnog pozorišta, a čak bi se moglo reći da je ovo omiljena predstava i samog ansambla, ne samo zbog toga što se kontinuirano igra već punih deset godina, već i zbog toga što u njoj centralno mesto zauzima glumac, njegova uloga u društvu, ali i želja da svojim radom i delanjem menja ovaj svet na bolje koliko god to nekima delovalo uzaludno i smešno.
Bez obzira na to što je kao predložak poslužila biografija istorijske ličnosti, engleskog glumca Edmunda Kina (1787–1833), ipak je ovo na neki način autobiografska priča svakog glumca na svetu, ali i priča o teatru kao jednoj izolovanoj, mada tako važnoj i nezaobilaznoj instituciji.
Iako je o Edmundu Kinu pisao već u XIX veku Aleksandar Dima, a u XX veku Žan Pol Sartr, za razliku od njih, Hadi Kurić se, kako stoji u opisu predstave, fokusirao na motiv pobune, a ne na ljubavni zaplet, jer bez pobune nema ni prave ljubavne priče ni dobrog dramskog zapleta. Od aristokratije redovno obeležavan kao ekscentrik i alkoholičar, što možda i jeste bio, Kin je ipak jedan veliki sanjar i buntovnik koji se zatekao u svetu previše praktičnih ljudi, tako da nije čudo što je svoju neprilagođenost i neuklopljivost lečio bežanjem u poroke. Edmind Kin je, pre svega, čovek koji veruje u svoju misiju, glumac koji zna šta je njegova životna uloga.
Kvalitetu predstave svakako doprinosi i Dejan Cicmilović, tumač naslovne uloge, vrstan glumac i profesor prištinskog (kosovskomitrovačkog) Fakulteta umetnosti. Izgovarajući replike Edmunda Kina, Cicmilović neskriveno i nedvosmisleno dovodi tekst na jednu višu ravan, pa je svakome u publici jasno da to više nisu samo Kinove reči, nego nezaustavljivi krik i bunt svakog glumca na svetu, svakog umetnika koji je bio sputavan konvencijama i normama, bilo aristokratskim, bilo buržujskim, bilo palanačkim.
Reditelj Irfan Mensur potrudio se da i suprotna strana bude dostojno zastupljena, pa je zato za tumačenje Princa od Velsa, Edmundovog glavnog ideološkog oponenta, izabran Aleksandar Marinković, još jedno značajno ime niškog teatra. Iako bi, na neki način, trebalo da bude negativac u celoj priči, lik Princa je zahvaljujući Marinkoviću tako maestralno donesen da se moramo i njemu diviti podjednako kao umetničkom buntu koji nam dočarava Cicmilović.
Koliko su se i sami glumci srodili sa „Edmundom Kinom“ vidi se u sceni dok Kin igra Šekspira pred aristokratama, pa u jednom momentu prestane sa stihovima i obrati se direktno publici, samo nismo sigurni kojoj, da li onoj na pozornici ili onoj u sali, a pritom ni mi u jednom momentu nećemo znati da li nam se to obraća Kin ili možda Dejan Cicmilović. Transformacija za svega nekoliko trenutaka! To na prvi pogled deluje lako, ali tako nešto može da izvede samo onaj ko veruje u to što radi i u to što govori. Cicmilovićeva trostruka transformacija samo je još jedan dokaz koliko su se i sami glumci srodili sa ovom, da je tako nazovemo, programskom predstavom.
S toga u četvrtak, 24. novembar, u 20:00 dođite u Narodno pozorište u Nišu.
Tekst: Mirhad Hadi Kurić
Režija: Irfan Mensur
Uloge:
Dejan Cicmilović
Aleksandar Marinković
Milena Jakšić
Snežana Petrović
Aleksandar Mihailović
Sanja Krstović
Autor: Dušan Milijić
Fotografija je preuzeta sa sajta Narodnog pozorišta u Nišu.